Још једна нада, још један сан, али и још један неуспјех. Тако некако би могла да се опише кампања фудбалера Србије на Европском првенству у Њемачкој, гдје ће отићи својој кући након само три утакмице, након групне фазе.
​
Овај турнир у Њемачкој је вјероватно још једном показао двије одређене ствари. Једна је то да су "Орлови" далеко од крема фудбала, а друго је то да ће навијачи, народ српске земље увијек, али увијек бодрити своје, па чак и кад знају да ситуација није најбоља.

Тачније, показао је и ону још једну, најважнију - а то је да изрека коју је Новак Ђоковић изговорио још прије почетка меча са "срце, глава и она ствар", заправо и не важи за српске фудбалере. Недостаје им једна од те три. Можда и она најважнија, а сви добро знамо која. Она која се није видјела у мечу против Данске.

Некако... Србија је отишла са премало очекивања на овај турнир, јасно је било и навијачима да доста тога шкрипи и да се "магична ноћ из Лисабона" не може поновити, већ да је остала далеко у магли. Од Катара ништа није исто, јаз се продубио, рекло би се да су одређени проблеми испунили редове "Орлова" и баш то је и учинило Србију тако мизерном.

Меч са Енглеском, гдје је Србија изашла да се брани, онда примила гол и нешто покушала. Потом су се Енглези нудили, али, фалило је "оно нешто", можда опет ова ствар горепоменута.

Против Словеније, опет је фалило нешто, доста промашених зицера, ноншалантност, изнуђена рјешења у тиму и ни ту нема побједе. Меч против Данске, шта је ту фалило? Па... Све. Фалила је идеја, ту је тек фалило "оно нешто", јер је Србија изашла са циљем да се брани.

Екипа која жели побједу не може само једном да шутне у оквир гола свог противника. Екипа која жели победу не може да одигра 45 минута без напада, једноставно - не може.

Прво; разочарали су фудбалери Србије, иако су од њих сви имали најмања очекивања. Друго; били смо бољи од Хрватске и Албаније. Треће, рече селектор "нисмо изгубили 5:0, нисмо били врећа за ударање", а опет су нас изударали.

Ваљда је у генима народа то да се увијек нада, да вјерује да ће доћи неко  "боље сутра" и да вјерује да ће спорт обрадовати читаву нацију и сметнути ум са проблема. Истина јесте ту негдје, спорт хоће, али очигледно неће фудбал.

Пикси је био тај изабрани месија који је требало да обрадује нацију, а све што се добило јесу нове трауме од великих такмичења, на којима су у шест утакмица имали исто толико неуспјеха - чак три ремија и три пораза.

Трауме, бол, кукњава на сав глас, па се неко запита - "А, шта онда?". Ништа, одговор је јасан. Кудиће се, причаће се да је вријеме за промјене, а онда ће се опет "ложити" народ, извадиће се дрес из ормара, поносно обући и надати се да је то "боље сутра" ипак дошло.

Чини се као да су Срби веома, веома мазохистичан народ.

Наравно, нада уз боље сутра долази и од тога да ће фудбалерима када обуку дрес са тробојком и двоглавим орлом на грудима, да ће бар једном у наредним годинама "израсти нешто тамо доле".

Ако је неко заслужио, то је овај народ.

А, ако не, цитираћемо Николу Јокића и реченицу: "Хоће неко на баскет?"

(Танјуг)