У Русији су се током суботе назирали догађаји које је Запад дуго прижељкивао: у Москви је владало опсадно стање, чинило се да се Русија налази најближе грађанском рату још од 1917. године. Једино што није било Лењина на видику.

Јевгениј Пригожин, власник руске приватне војске Wагнер, покренуо је оружану побуну против војног, а тиме и политичког врха Русије: његови борци марширали су према Москви, сукобљавајући се са ваздушним снагама регуларне руске војске.

Све до навече и неочекиваног преокрета – када је Пригожин позвао своје борце да се врате у базе - изгледало је да је некадашњи „Путинов кувар” закувао такву кашу да нечија глава мора пасти: његова или Путинова.

Оно што је одмах било чудно јест да се такав сценарио очекивао у случају руског пораза у Украјини или лошег развоја ситуације на фронти по руску војску, а догађао се управо у часу када Русима на терену иде добро, односно кад дугоочекивана украјинска протуофанзива запиње већ на почетним правцима пробоја.

Та нелогичност потакнула је бројне теорије које су настојале објаснити овај потез шефа Wагнера: од завјереничких (по којима је Пригожин агент ЦИА-е), преко психолошких (по којима је након освајања Бахмута Пригожину его неконтролирано нарастао до мјере на којој себе види као новог владара Русије), до психијатријских, које указују да би Пригожин, због великог броја мртвих тијела својих војника које је видио у овом рату, могао бити жртва разорног ПТСП-а и посљедичне криве перцепције стварности.

На Москву с 25.000 бораца

Та се „погрешна перцепција стварности” огледала у очитом несразмјеру између војне снаге Wагнера и оних који чувају Москву и Путина (војска, полиција, ФСБ, Росгвардија). Наиме, Пригожин је објавио да креће на Москву с 25.000 бораца, док само Росгвардија – која одговара директно руском Вијећу за националну сигурност, односно Путину као предсједавајућем Вијећа - има преко 300.000 припадника.

Дио аналитичара сматра, међутим, да се Пригожин не би упуштао у овакву авантуру да нема чврсто залеђе у неким дијеловима руске војске, што ситуацију чини потенцијално врло опасном, посебно с обзиром на велике количине нуклеарног наоружања којима располаже Руска Федерација. Довољно је замислити да кључ „нуклеарног ковчежића” има тип попут Пригожина.

Но, без обзира што се овај Wагнеров „војни пуч” завршио и прије него што је право почео, остаје питање је ли реално очекивати свргавање Владимира Путина с власти? И ако јесте, ко би га могао замијенити: миротворац или јастреб?

У већини анализа оваквог типа спомиње се неколико могућих актера таквог преврата: политичке странке, „силовики”, олигарси и руски народ.

Комунисти чекају изборе

Што се тиче народа, сва истраживања јавног мнијења – укључујући и анкете Левада Центра, неовисне руске агенције која у Русији још од 2016. има статус „страног агента” – показују да је Путинов рејтинг у Русији порастао након напада на Украјину са 60 на 80 посто и да се на том нивоу креће и данас.

Путинова популарност међу Русима није опала чак ни након „дјеломичне мобилизације” прошле јесени, а антиратни протести с почетка рата одавно су замрли. Стога је тешко очекивати да ће до преврата у Русији и Путинова пада доћи „спонтаним догађањем народа”.

Ни од политичких странака Путину не пријети велика опасност, јер његова партија Јединствена Русија има двотрећинску већину у Думи, а двије главне опозиционе странке - Комунистичка партија и ултра-националистичка Либерално-демократска партија – подржавају Путинову политику према Украјини.

Додуше, након што се на задњим изборима у Русији једином озбиљном опозицијом показала Комунистичка партија с 19 посто гласова (све друге странке добиле су једнознаменкасте постотке), Вашингтон Пост је устврдио да на изборима 2024. једину пријетњу Путину могу представљати руски комунисти. Али до избора је још далеко, а овдје се говори о насилном преврату.

Ушуткани олигарси

Што се тиче руских олигарха, они су од почетка рата потпуно ушуткани и подређени Кремљу, што је добрим дијелом постигнуто серијом мистериозних насилних смрти (најчешће скоком или падом кроз прозор с велике висине) оних припадника руске пословне елите који су макар и ријеч зуцнули против агресије на Украјину.

И тако као потенцијални актери преврата остају само „силовики”.

У руском политичком жаргону термин „силовик” односи се на особе из војске, полиције, тајних служби (ФСБ, ГРУ) и других државних институција у којима легално могу користити „силу против људи” (отуда и назив „силовики”), као и на политичаре који су дошли из тих кругова, попут самог Путина.

Већину Путинова „унутарњег круга” чине силовики: Николај Патрушев (генерални секретар руског Вијећа за националну сигурност), Сергеј Шојгу (министар обране), Александар Бортников (директор ФСБ-а), Сергеј Наришкин (директор Вањске обавјештајне службе), Вјачеслав Володин (предсједник Думе), Сергеј Иванов (посебни изасланик Предсједника Руске Федерације), Игор Сечин (шеф нафтне фирме Росњефт), Дмитриј Рогозин (донедавни шеф руске свемирске агенције Росцосмос)...

Иако се редом ради о најповјерљивијим Путиновим људима, теорија о „силовикима” као могућим актерима преврата није без основа. Ако ништа друго, онда зато што и Wагнер има добре везе с њима. Већину Wагнерових виших заповједника чине управо бивши припадници руске војске, полиције и тајних служби, дакле - силовики. Уз касније придошле криминалце из руских затвора, гро јединица Wагнера чине бивши командоси и ветерани руских оружаних снага.

Уткин умјесто Шојгуа?

И сâм Дмитриј Уткин, главни војни заповједник Wагнера, пензионисани је потпуковник и бивши заповједник специјалних снага војне обавјештајне службе (ГРУ Спетзназ), чије је кодно име Wагнер, које је користио у Спетзназу, постало назив читаве групе.

Сада се спекулира да Пригожин има подршку управо унутар корпуса силовика, јер тешко је вјеровати да би иначе покренуо оружану побуну у овако критичном тренутку за Русију.

Ако је то тачно, и ако Русију заиста преузму силовики, тешко да би у остатку Европе било великих разлога за оптимизам. Јер силовики су заправо руски „јастребови”.

Оно у чему се они разилазе с Путином нису војни смисао и морална оправданост агресије на Украјину, већ начин њезина вођења: силовики од почетка рата заговарају пуни ангажман руских војних снага, што је Путин махом избјегавао, па се лањска дјеломична мобилизација Руса сматра побједом силовика.

Остаје да размотримо опцију у којој силовики руше Путина и на његово мјесто постављају Пригожина, који пак одмах смјењује министра обране Сергеја Шојгуа и на његово мјесто поставља – Дмитрија Уткина?

Укратко, замислимо да Русијом не влада Путин, него Wагнер.

Ратни злочини у Африци

Подсјетимо да ова злогласна приватна војска – основана по узору на америчку плаћеничку војску Blackwater, која је касније промијенила име у Academy – оставља свој крвави траг на више континената. Осим у Украјини, Wагнерови плаћеници виђени су у Либији, Сирији, Средњоафричкој Републици, Малију и Судану, свуда гдје то налажу геополитички интереси Кремља. Неријетко за њима остају извјештаји невладиних удружења о почињеним ратним злочинима.

Путинова идеја изворно је била тек копија америчке идеје: „прљаве послове” за Кремљ широм свијета обављаће приватна војска Wагнер, баш како је то за интересе Бијеле куће у Ираку и другдје обављао Blackwater. Рачун је једноставан: умјесто регуларних војника, на страна ратишта шаљу се плаћеници приватних фирми, за чије се операције држава не сматра одговорном, а плаћеникова смрт не представља политички терет.

Но, Бијела кућа одиграла је ту игру вјештије, држећи константну дистанцу од Blackwatera, док је Кремљ због украјинског рата успоставио блиску сарадњу Wагнера и Министарства обране (које је плаћенике опскрбљивало оружјем и стрељивом), што му се сада може „обити о главу”.

Осим ако ово све скупа није била нека врста велике руске „маскировке”, чији циљ тренутно не можемо докучити.


Слободна Далмација / Bуka