Кобиље млијеко све траженије
Драган Симић (57) из Велике Обарске велики је заљубљеник у коње. Када се Драган негдје појави са својим вранцима и фијакером, било да је ријеч о празничним данима, уочи Нове године, Божића или на некој од свадби, сви покушавају да сједну у фијакер или да бар помилују Драганове љепотане. Поготово они најмлађи. Излазио је он годинама на Градски трг у Бијељини преобучен у Дједа Мраза уочи Нове године. Коње и кочије изнајмљује за свадбе, крштења и друга породична славља.
Прије десетак година Драганов син Борко, такође, заљубљеник у тркаће коње, регистровао је Коњички клуб ,,Вранац”. И Драганова кћерка Милица велики је заљубљеник у коњички спорт, учествује на тркама, више ради рекреације, али, већ су стигле и награде са коњичких трка, било да је ријеч о тркама расних грла или о вожњи сулки.
Код Симића смо дошли још једним поводом. Уочи пандемије вируса корона, Симићи су почели да музу и кобиље млијеко за продају, које је здраво и љековито.
-Прије неколико дана сам сјекао купус на њиви. Вјетар ме продувао, стиснуло ме у плућима, као да ми се стијена на груди сручила. Дођем кући, попијем поподне пола литра млијека, други дан још толико. Онај бол, као да се откачи, нема га више”, каже Драган, истичући да се кобиље млијеко, чија је цијена педесет конвертибилних марака по литру, пије некувано. Чува се у замрзивачу, односно у фрижидеру и конзумира у мањим количинама”.
Драганов син Борко каже да је Коњички клуб ,,Вранац” регистровао у 2016. години, а основао га двије године раније.
-Тридесетак чланова имамо тренутно у клубу, са око педесетак грла. Наши чланови су из Велике Обарске и сусједних семберских села, из Батковића, Дворова, Остојићева, али и из Лопара и Угљевика. Учествујемо на коњичким тркама, на празничним парадама, фијакеријадама, окупљамо се у уочи Божића, када се сијече и довози Бањак пред цркву, али и уочи Васкрса, на Митровданском вашару. Традиционално се за Мали Божић окупљамо у Обарској. Не гледа се на то какво је вријеме, снијег или киша, обично се тада у селу јашу коњи. Били смо с нашим коњима и запрегама у Српцу, за Духовни уторак били смо у Бањалуци, возили наше фијакере испред Банског двора”, прича Борко Симић.
-Од Градске управе очекујемо да се коначно дефинише статус градског хиподорома, да се издвоје нека средства у буџету за ограђивање хиподорома. Министарство пољопривреде и Аграрни фонд града Бијељина су нам помагали око организовања коњичких трка и око организовања Прве тракторијаде. У Семберији тренутно има између двије стотине и три стотине грла коња, било да је ријеч о радним коњима или о пунокрвним енглеским грлима која се користе за рекреативно јахање. Има, наравно, и липицанера, али и босанско - брдских коња. Настојимо да се изврши попис свих грла, да се они чипују и да се за њих обезбиједи подстицај од ресорног министарства”.
Драганова кћерка Милица (20) од своје десете године сједа у седло. Каже за ,,Семберија инфо’’, да јој је то велика љубав, али да се сада само рекреативно бави јахањем.
-Била сам на коњичким тркама у Невесињу, Градишки, Билећи, Градачцу, овдје у Бијељини, у Братунцу. Било је првих и других освојених мјеста на тркама. Возила сам и сулке. Не плашим се коња, то је за мене велики изазов. Као мала, имала сам кобилу Паладију, коју сам добила на поклон. Учила сам заједно са другарицама да јашем. Јахала сам и са седлом и без седла. Са четрнаест година имала сам прву трку. Никада нисам била избачена из седла. Способност јахача је на првом мјесту. Он мора да буде спреман, и физички и психички. У трци треба сачувати енергију на почетку, након тога осјетити прави тренутак за галоп и онда вам остаје само побједа. У Братунцу сам јахала арапског коња. Нико није очекивао да ћу бити трећа у трци од дванаест грла. Осјећај ме никада не превари. Има плашљивих коња, непослушних, све је то до узгоја, његе и тренинга. Коњ добро осјети ко је у седлу, какав је човјек, какав је његов карактер. Све више дјевојака жели да савлада јахање. Многе дјевојке ми се јављају са жељом да науче јахати. Испада данас да су дјевојке храбрије од момака”, каже, онако у шали, Милица Симић, неустрашива дјевојка која изазива дивљење на свакој коњичкој трци, на паради коња и фијакера.
Семберија инфо
Прије десетак година Драганов син Борко, такође, заљубљеник у тркаће коње, регистровао је Коњички клуб ,,Вранац”. И Драганова кћерка Милица велики је заљубљеник у коњички спорт, учествује на тркама, више ради рекреације, али, већ су стигле и награде са коњичких трка, било да је ријеч о тркама расних грла или о вожњи сулки.
Код Симића смо дошли још једним поводом. Уочи пандемије вируса корона, Симићи су почели да музу и кобиље млијеко за продају, које је здраво и љековито.
-Прије неколико дана сам сјекао купус на њиви. Вјетар ме продувао, стиснуло ме у плућима, као да ми се стијена на груди сручила. Дођем кући, попијем поподне пола литра млијека, други дан још толико. Онај бол, као да се откачи, нема га више”, каже Драган, истичући да се кобиље млијеко, чија је цијена педесет конвертибилних марака по литру, пије некувано. Чува се у замрзивачу, односно у фрижидеру и конзумира у мањим количинама”.
Драганов син Борко каже да је Коњички клуб ,,Вранац” регистровао у 2016. години, а основао га двије године раније.
-Тридесетак чланова имамо тренутно у клубу, са око педесетак грла. Наши чланови су из Велике Обарске и сусједних семберских села, из Батковића, Дворова, Остојићева, али и из Лопара и Угљевика. Учествујемо на коњичким тркама, на празничним парадама, фијакеријадама, окупљамо се у уочи Божића, када се сијече и довози Бањак пред цркву, али и уочи Васкрса, на Митровданском вашару. Традиционално се за Мали Божић окупљамо у Обарској. Не гледа се на то какво је вријеме, снијег или киша, обично се тада у селу јашу коњи. Били смо с нашим коњима и запрегама у Српцу, за Духовни уторак били смо у Бањалуци, возили наше фијакере испред Банског двора”, прича Борко Симић.
-Од Градске управе очекујемо да се коначно дефинише статус градског хиподорома, да се издвоје нека средства у буџету за ограђивање хиподорома. Министарство пољопривреде и Аграрни фонд града Бијељина су нам помагали око организовања коњичких трка и око организовања Прве тракторијаде. У Семберији тренутно има између двије стотине и три стотине грла коња, било да је ријеч о радним коњима или о пунокрвним енглеским грлима која се користе за рекреативно јахање. Има, наравно, и липицанера, али и босанско - брдских коња. Настојимо да се изврши попис свих грла, да се они чипују и да се за њих обезбиједи подстицај од ресорног министарства”.
Драганова кћерка Милица (20) од своје десете године сједа у седло. Каже за ,,Семберија инфо’’, да јој је то велика љубав, али да се сада само рекреативно бави јахањем.
-Била сам на коњичким тркама у Невесињу, Градишки, Билећи, Градачцу, овдје у Бијељини, у Братунцу. Било је првих и других освојених мјеста на тркама. Возила сам и сулке. Не плашим се коња, то је за мене велики изазов. Као мала, имала сам кобилу Паладију, коју сам добила на поклон. Учила сам заједно са другарицама да јашем. Јахала сам и са седлом и без седла. Са четрнаест година имала сам прву трку. Никада нисам била избачена из седла. Способност јахача је на првом мјесту. Он мора да буде спреман, и физички и психички. У трци треба сачувати енергију на почетку, након тога осјетити прави тренутак за галоп и онда вам остаје само побједа. У Братунцу сам јахала арапског коња. Нико није очекивао да ћу бити трећа у трци од дванаест грла. Осјећај ме никада не превари. Има плашљивих коња, непослушних, све је то до узгоја, његе и тренинга. Коњ добро осјети ко је у седлу, какав је човјек, какав је његов карактер. Све више дјевојака жели да савлада јахање. Многе дјевојке ми се јављају са жељом да науче јахати. Испада данас да су дјевојке храбрије од момака”, каже, онако у шали, Милица Симић, неустрашива дјевојка која изазива дивљење на свакој коњичкој трци, на паради коња и фијакера.
Семберија инфо
