Како да заборавимо незаборављиво?
Како тврди Зорица Раилић-Перић, психолог и породични психотерапеут, траума је попут воде, она увијек пронађе свој пут. Некада је као бујица, преплављујућа, али врло често она нечујно живи баш као тиха вода које бреге рони. Својим шапатом подсјећа да је ту и да ће она узети свој данак и, узимаће док јој не одузмемо моћ.
Трауматизоване особе показују мноштво различитих симптома, као што су туга, тјескоба, љутња, страх, кривица, збуњеност, очај, губитак самопоштовања и губитак повјерења. Разумјети нечије трауматично искуство значи разумјети немогућност когнитивног и емоционалног прилагођавања истом. Трауматизована особа може бити појединац, али трауматично искуство може бити дио једног колектива, једне нације или културе. Оно постаје дио колективе свијети, постаје рана која боли и оне који још увијек нису угледали свјетло дана. Оно ствара таму у којој живе сви они који су је доживјели или слушали о њој као о свом колективном бремену које се не смије заборавити’’, појашњава за портал ,,Семберија инфо’’ психолог и породични психотерапеут Зорица Раилић-Перић.
Каже да је колективна траума културална рефлекција неког трагичног догађаја или стања из прошлости која је постала дио колективног идентитета. То је континуирани одговор на напад на колективни и индивидуални идентитет и интегритет с којом се суочава група људи. Она опстаје кроз наратив једне заједнице као кумулативни и селективни процес а све у сврху одржавања значаја прошлости. Ужасавајући догађај оставља неизбрисив траг на њиховој групној свијести и даје информацију да управо он креира њихову садашњост али и будућност.
-Много пута чујемо реченицу:„Прошлост се не смије заборавити! Морамо памтити шта су нам они урадили!“ Не можемо, а да се не запитамо шта нам таква животна перспектива доноси. Ако размишљамо у контексту жртава, идеја незаборављања је идеја очувања помена на њихову трагедију и патњу. Да ли је то једини начин да се сјећамо?! Да ли једино на тај начин можемо да одамо помен свима онима који су неправедно страдали?! С друге стране, ако посматрамо психолошки аспект ове перспективе онда не можемо да не примијетимо да осјећај повјерења нарушен. Свијет је несигурно мјесто и ја увијек морам бити опрезан. Корачати са неповјерењем и преувеличаном опрезности корак је до неиспуњеног и мање функционалног живота. Неповјерење затвара многа врата и ствара нас у позицију хроничног стреса јер у таквој животној позицији ресурси се троше’’,
упозорава Раилић-Перић.
Па шта нам је онда чинити? Како до бољег сутра које неће вући своје репове?
-Једини прави пут јесте одустати од идеје за бољом прошлости. Она се не може промијенити, она се треба прихватити. Жртвама помажемо на начин да превазиђемо колективно наслијеђе. Показати да можемо боље и другачије је једини лијек’’, истиче за портал ,,Семберија инфо’’, говорећи о пројекту ,,Превенција секундарне трауме кроз оснаживање - ПРЕСТО”.
Објашњава да се пројекат реализује у оквиру пројекта ,,Унапређење друштвене кохезије кроз сарадњу у области пружања локалних услуга у БиХ” којег финансира Фонд за изградњу мира Генералног секретара Уједињених нација, а проводе Међународна организација за миграције и Развојни програм Уједињених нација у име Уједињених нација у БиХ.
Семберија инфо
Трауматизоване особе показују мноштво различитих симптома, као што су туга, тјескоба, љутња, страх, кривица, збуњеност, очај, губитак самопоштовања и губитак повјерења. Разумјети нечије трауматично искуство значи разумјети немогућност когнитивног и емоционалног прилагођавања истом. Трауматизована особа може бити појединац, али трауматично искуство може бити дио једног колектива, једне нације или културе. Оно постаје дио колективе свијети, постаје рана која боли и оне који још увијек нису угледали свјетло дана. Оно ствара таму у којој живе сви они који су је доживјели или слушали о њој као о свом колективном бремену које се не смије заборавити’’, појашњава за портал ,,Семберија инфо’’ психолог и породични психотерапеут Зорица Раилић-Перић.
Каже да је колективна траума културална рефлекција неког трагичног догађаја или стања из прошлости која је постала дио колективног идентитета. То је континуирани одговор на напад на колективни и индивидуални идентитет и интегритет с којом се суочава група људи. Она опстаје кроз наратив једне заједнице као кумулативни и селективни процес а све у сврху одржавања значаја прошлости. Ужасавајући догађај оставља неизбрисив траг на њиховој групној свијести и даје информацију да управо он креира њихову садашњост али и будућност.
-Много пута чујемо реченицу:„Прошлост се не смије заборавити! Морамо памтити шта су нам они урадили!“ Не можемо, а да се не запитамо шта нам таква животна перспектива доноси. Ако размишљамо у контексту жртава, идеја незаборављања је идеја очувања помена на њихову трагедију и патњу. Да ли је то једини начин да се сјећамо?! Да ли једино на тај начин можемо да одамо помен свима онима који су неправедно страдали?! С друге стране, ако посматрамо психолошки аспект ове перспективе онда не можемо да не примијетимо да осјећај повјерења нарушен. Свијет је несигурно мјесто и ја увијек морам бити опрезан. Корачати са неповјерењем и преувеличаном опрезности корак је до неиспуњеног и мање функционалног живота. Неповјерење затвара многа врата и ствара нас у позицију хроничног стреса јер у таквој животној позицији ресурси се троше’’,
упозорава Раилић-Перић.
Па шта нам је онда чинити? Како до бољег сутра које неће вући своје репове?
-Једини прави пут јесте одустати од идеје за бољом прошлости. Она се не може промијенити, она се треба прихватити. Жртвама помажемо на начин да превазиђемо колективно наслијеђе. Показати да можемо боље и другачије је једини лијек’’, истиче за портал ,,Семберија инфо’’, говорећи о пројекту ,,Превенција секундарне трауме кроз оснаживање - ПРЕСТО”.
Објашњава да се пројекат реализује у оквиру пројекта ,,Унапређење друштвене кохезије кроз сарадњу у области пружања локалних услуга у БиХ” којег финансира Фонд за изградњу мира Генералног секретара Уједињених нација, а проводе Међународна организација за миграције и Развојни програм Уједињених нација у име Уједињених нација у БиХ.
Семберија инфо
