На ,,Мајским музичким свечаностима’’ 1986. године у Бијељини је наступио, тада деветогодишњи, млади београдски виолиниста Стефан Миленковић. Био је највећа атракција ове културне манифестације, а и цијеле бивше Југославије.

Већ у то вријеме Миленковић је успио да скрене на себе пажњу највећих музичких критичара. Са непуне три године, уз помоћ оца, професора виолине Зорана Миленковића, начинио је прве кораке у музичкој умјетности. Све иза тога већ је прешло у легенду.

Средином 1986. године почела је монтажа краткоталасног предајника Радио – Југославије у Јабануши. Монтажу предајника вршили су радници београдског ,,Минела”, под руководством стручњака Радио – Југославије. Прије почетка монтаже предајника завршени су грађевински радови на овом објекту, чији су извођачи били радници бијељинског ГИК ,,Рад”. Програм Радио – Југославије емитован је на десет свјетских језика и могао се пратити на свакој тачки Земљине кугле.

Упркос томе што је срнећа дивљач плашљива, опрезна и хитра, Бијељинцу Есаду Суљићу, искусном и упорном ловцу, пошло је за руком да голим рукама ухвати срндаћа. Суљић је срндаћа ухватио средином љета 1986. године у Љељенчи. Док је био на чеки, Есад је, на три метра испод чеке, угледао срндаћа. Скочио је и с њим се борио двадесетак минута, док га није савладао.  У борби са срндаћем Есаду је сломљена и ловачка пушка, јер је није скидао с леђа. Прича није била ловачка, већ истинита, провјерили су новинари ,,Семберских новина’’.

Забиљежиле су ,,Семберске’’ и занимљиву животну причу двоје просвјетних радника из семберског села Попови, брачног пара Спасенке и Драгана Ђорђевића. Пуних 35 година Ђорђевићи су радили у трошној сеоској школи у Поповима, васпитавајући бројне генерације ђака и показавши се као добри педагози и учитељи, али и као добри људи и добре комшије. Почетком педесетих година прошлог вијека, на њихову инцијативу  и уз њихово залагање активирано је старо сеоско ,,народно купатило” у Поповима.

Омладинска задруга у Бијељини средином те године дневно ангажује око 350 задругара који обављају послове на пољопривредним имањима и на мору. Зарада износи од 1.500 до 3.500 динара дневно. Вриједни задругари лакше добијају посао у радним колективима, али је изражен интерес и за рад у хотелима на јадранској обали.

Хари Џексон, први југословенски каубој, и тог љета, 1986. године, представљен је у ,,Семберским новинама’’ као ,,приватни филмски режисер и фотограф”, који је годинама већ важио за прву медијску личност града.

О Харију Џексону писале су готово све југословенске новине. Трагом његових незавршених вестерна дипломирали су бројни глумци глумачких академија. Походиле су га телевизијске екипе из великих центара и о њему снимиле документарне филмове. Слава коју је стекао пасионирани режисер домаћих вестерн филмова полако се прелила и изван граница бивше нам државе. Аљуш Мусли, алијас Хари Џексон, постепено је за живота ушао у легенду која још увијек траје.

Мјештани Мјесне заједнице Јоховац – Рухотина, од шестог до деветог августа те године били су домаћини представницима македонског села Бориево, из струмичке општине. Била је то, уствари, узвратна посјета Бориевчана, с обзиром на то да су они неколико мјесеци раније били домаћини Семберцима поводом јавног снимања емисије ,,Знање – имање”. За госте из Македоније, њих око 120, приређен је величанствен дочек.

У току августа, 1986. године, у Бањи Дворови стигли су први гости из иностранства. Десетак гостију из СР Њемачке, и исто толико гостију из Канаде и Аустралије провели су одмор у Бањско – рекреативном центру у Дворовима. Гости су презадовољни амбијентом и услугом коју су им пружили љубазни домаћини из Дворова. Љековитост дворовљанске воде тако се прочула и изван граница Југославије.
 
Семберија инфо (Љ.Љубојевић)