Вечерас је у Музеју Семберије представљена књига “Заборављени праведник”, историчара Вељка Ђурића Мишине о Богдану Рашковићу, заборављеном хероју Другог свјетског рата, праведнику српског народа.

 Др Александар Стојановић, виши научни сарадник у Институту за нову историју Србије, рецензент ове књиге, изјавио је да је ова тема све доскора била непозната и запостављена у нашој историографији, захваљујући недоступности и расутости архивске грађе и историјских извора неопходних за реконструисање ове теме.



“Књига говори о једној много сложенијој улози колаборационистичких власти у Србији, Савјета комесара Милана Аћимовића, такозваној Влади народног спаса, под вођством Милана Недића, али и њемачког фактора у бризи за српски народ у Независној држави Хрватској,  када је у питању спашавање људи из концентрационих логора и њиховог збрињавања на територији окупиране Србије. Ово је једна од тих слабо третираних тема која у великој мјери употпуњава једну ширу историјску слику о догађајима из Другог свјетског рата на простору Србије, али и на простору бивше Југославије.

У Србији је током Другог свјетског рата боравило између 300.000 и 400.000 избјеглица. Комесаријат за избјегла и пресељена лица регистровао је 241.000 избјеглица, али је велики број них боравио код родбине и нису узимали избјегличке легитимације. Највише избјеглица било је из НДХ. Међу њима је било депортованих људи од стране усташких власти, исељених и оних који су бјежали пред усташким ножем. Ишло се на то да се у Србији свакој породици обезбиједи макар једно радно мјесто и у великој мјери то је била једна велика цивилизацијска мисија. Та чињеница не смије да релативизује друге одговорности српских колаборационистичких власти које постоје као историјске и као правне чињенице. За избјеглице је Србија била једина могућа алтернативе. Чак је и њемачки фактор настојао да буде конструктиван у том смислу. Поред бестијалног лица које су показали у долини Јадра, Краљеву и Крагујевцу великим масовним злочинима, војни чиниоци њемачке дипломатије и војне управе имали су разумијевања за тежак положај Срба у НДХ”, истиче Стојановић.

 Аутор књиге “Заборављени праведник”, историчар Вељко Ђурић Мишина каже да велике ратове карактеришу велики злочини, злочинци, али и добри људи.



“Намерно сам књизи дао наслов “Заборављени праведник”, јер је Богдан Рашковић спасио између 30.000 и 35.000 Срба,  на разне начине, из НДХ, било да су се налазили у логорима, у својим селима или сабиралиштима. На промоцији ћу говорити и о групи Бијељинаца који су у јулу мјесецу 1941, године одведени у хрватске затворе и логоре. То су породице Хаџичолаковића, Кићановића, Тадића и Чолаковића.

Што се тиче ове књиге, важно је истаћи и то да у тешким временима постоје људи који су спремни да жртвују своје животе у име виших циљева, у име спашавања људи. Рашковића нема у званичној историји, јер су побједници жељели да униште свако сјећање на Србију Милана Недића”, истакао је Вељко Ђурић Мишина.



Мр Мирко Бабић је изјавио да историчар Вељко Ђурић Мишина у својим књигама прави вододјелницу између традиционалистичке и ревизионистичке историје која свјесно или несвјесно умањује број страдалих југословенских грађана у Другом свјетском рату, у Јасеновцу и другим масовним стратиштима.
​
(Семберија инфо)