Сјећања на златно доба Београдске опере
Сопран Мирјана Чавић Васиљевић говори о каријери дугој четири деценије и о бројним ролама које је остварила до почетка деведесетих.
У сазвјежђу пјевача који су били учесници златног доба Београдске опере (током друге половине прошлог вијека) и представљали нас на познатим свјетским сценама, са претежно словенским репертоаром, налази се и сопран Мирјана Чавић Васиљевић. О животу посвећеном музици, којој је била дубоко одана 40 година, свједоче бројне фотографије са сцене, као фрагменти извођења чувених оперских дјела, прикази из домаће и стране штампе, страна гостовања на којима су оперске представе Народног позоришта биле високо рангиране и поштоване. Све је то допринијело да Мирјана Чавић Васиљевић и послије одласка у пензију почетком деведесетих није жалила што је живот посветила опери. У стану који чува њене најљепше успомене, још витална, насмијана, спремна да отпјева неку музичку фразу, Мирјана Васиљевић говори о својим почецима:
‒ Послије гимназије сам уписала италијански језик на Филолошком факултету у Београду, гдје сам стигла до дипломског и упоредо сам похађала соло пјевање у МШ „Мокрањац”, у класи проф. Катарине Јовановић Стефановић. Послије аудиције на Музичкој академији примљена сам у класу проф. Злате Ђунђенац и на крају сам дипломирала са оцјеном десет као студент генерације.
Послије положене аудиције на конзерваторијуму „Бенедето Марћело” у Венецији 1959. наша саговорница је добила стипендију у класи педагога Марије Карбоне, а пресудна је била и оцјена Рената Фазана, диригента и директора ове установе.
‒ На завршном концерту љетњег курса у Венецији те године пјевала сам Аиду у финалној сцени, у пратњи оркестра „Ла Фениче”, Радамес је био Пјетро Ботацо, а Амнерис Сета Папоулиан (касније Дел Гранде). Имам дивна сјећања на Венецију, те вечери сам добила похвале и нови позив за једногодишњу стипендију. Како ми је Београдска опера понудила ангажман, тачније директор Бранко Пивнички, ипак сам одлучила да пјевам у својој земљи. Али сам захваљујући италијанској подршци и наредне двије године долазила на љетње курсеве у Венецију. Била сам срећна што сам срдачно примљена у Италији, земљи сјајних пјевача.
Сопран Мирјана Васиљевић је од 1961. остварила бројне улоге, међу њима Мими у „Боемима”, Ђулу у „Ери с онога свијета”, Парасју у „Сорочинском сајму” и многе друге различитог опсега, које су одговарале њеном лирском сопрану.
‒ Било је више од четрдесетак оперских рола на мом репертоару, које сам остварила у земљи и иностранству. А ту је и велики број концертних извођења. Меланија Бугариновић је знала да ми честита и да ме похвали, Душко Миладиновић, диригент и директор Опере, ми је преносио похвале страних композитора и пјевача, а чувам и позитивне оцјене из тадашње штампе. Бавити се оперским пјевањем веома је захтјевно занимање. Поред талента, љепоте гласа, мора се овладати и глумом да би се остварио душевни доживљај код публике. То сам постизала радом и дисциплином.
Мирјана Васиљевић је са солистима и ансамблом Београдске опере гостовала у златно доба у Риму, Источном и Западном Берлину, Лајпцигу, Лозани, Венецији, Ослу, Копенхагену, Мадриду, Каиру.
‒ Сјећам се да маестро Оскар Данон није дозвољавао да се било ко са стране мијеша у његову подјелу улога. Изабрао је оне солисте за које је био сигуран да неће изневјерити његова очекивања. То се односило и на мене. Памтим много тога са наших гостовања. Очаравали су ме многи градови, вољела сам да обиђем знаменитости и музеје. И данас се у том низу издваја Мадрид.
Мирјана Чавић Васиљевић истиче да је од своје 16. године радо одлазила у оперу и уживала у овој уметности, прво сједећи у публици, а затим и као сопран на сцени. А веома је поносна што је њен музички ген наследио син Дарко, који као виолиниста наступа и живи у Нјемачкој.
‒ Признања и радост живљења у току каријере какву бих имала у Италији или некој другој земљи, у својој сам надокнадила захваљујући широким видицима. Поред љубави према музици, имала сам је и према књижевности и другим умјетностима. То ми је много помогло да се у себи изборим са неправдама ‒ каже Мирјана Чавић Васиљевић.
Политика
У сазвјежђу пјевача који су били учесници златног доба Београдске опере (током друге половине прошлог вијека) и представљали нас на познатим свјетским сценама, са претежно словенским репертоаром, налази се и сопран Мирјана Чавић Васиљевић. О животу посвећеном музици, којој је била дубоко одана 40 година, свједоче бројне фотографије са сцене, као фрагменти извођења чувених оперских дјела, прикази из домаће и стране штампе, страна гостовања на којима су оперске представе Народног позоришта биле високо рангиране и поштоване. Све је то допринијело да Мирјана Чавић Васиљевић и послије одласка у пензију почетком деведесетих није жалила што је живот посветила опери. У стану који чува њене најљепше успомене, још витална, насмијана, спремна да отпјева неку музичку фразу, Мирјана Васиљевић говори о својим почецима:
‒ Послије гимназије сам уписала италијански језик на Филолошком факултету у Београду, гдје сам стигла до дипломског и упоредо сам похађала соло пјевање у МШ „Мокрањац”, у класи проф. Катарине Јовановић Стефановић. Послије аудиције на Музичкој академији примљена сам у класу проф. Злате Ђунђенац и на крају сам дипломирала са оцјеном десет као студент генерације.
Послије положене аудиције на конзерваторијуму „Бенедето Марћело” у Венецији 1959. наша саговорница је добила стипендију у класи педагога Марије Карбоне, а пресудна је била и оцјена Рената Фазана, диригента и директора ове установе.
‒ На завршном концерту љетњег курса у Венецији те године пјевала сам Аиду у финалној сцени, у пратњи оркестра „Ла Фениче”, Радамес је био Пјетро Ботацо, а Амнерис Сета Папоулиан (касније Дел Гранде). Имам дивна сјећања на Венецију, те вечери сам добила похвале и нови позив за једногодишњу стипендију. Како ми је Београдска опера понудила ангажман, тачније директор Бранко Пивнички, ипак сам одлучила да пјевам у својој земљи. Али сам захваљујући италијанској подршци и наредне двије године долазила на љетње курсеве у Венецију. Била сам срећна што сам срдачно примљена у Италији, земљи сјајних пјевача.
Сопран Мирјана Васиљевић је од 1961. остварила бројне улоге, међу њима Мими у „Боемима”, Ђулу у „Ери с онога свијета”, Парасју у „Сорочинском сајму” и многе друге различитог опсега, које су одговарале њеном лирском сопрану.
‒ Било је више од четрдесетак оперских рола на мом репертоару, које сам остварила у земљи и иностранству. А ту је и велики број концертних извођења. Меланија Бугариновић је знала да ми честита и да ме похвали, Душко Миладиновић, диригент и директор Опере, ми је преносио похвале страних композитора и пјевача, а чувам и позитивне оцјене из тадашње штампе. Бавити се оперским пјевањем веома је захтјевно занимање. Поред талента, љепоте гласа, мора се овладати и глумом да би се остварио душевни доживљај код публике. То сам постизала радом и дисциплином.
Мирјана Васиљевић је са солистима и ансамблом Београдске опере гостовала у златно доба у Риму, Источном и Западном Берлину, Лајпцигу, Лозани, Венецији, Ослу, Копенхагену, Мадриду, Каиру.
‒ Сјећам се да маестро Оскар Данон није дозвољавао да се било ко са стране мијеша у његову подјелу улога. Изабрао је оне солисте за које је био сигуран да неће изневјерити његова очекивања. То се односило и на мене. Памтим много тога са наших гостовања. Очаравали су ме многи градови, вољела сам да обиђем знаменитости и музеје. И данас се у том низу издваја Мадрид.
Мирјана Чавић Васиљевић истиче да је од своје 16. године радо одлазила у оперу и уживала у овој уметности, прво сједећи у публици, а затим и као сопран на сцени. А веома је поносна што је њен музички ген наследио син Дарко, који као виолиниста наступа и живи у Нјемачкој.
‒ Признања и радост живљења у току каријере какву бих имала у Италији или некој другој земљи, у својој сам надокнадила захваљујући широким видицима. Поред љубави према музици, имала сам је и према књижевности и другим умјетностима. То ми је много помогло да се у себи изборим са неправдама ‒ каже Мирјана Чавић Васиљевић.
Политика
