РАЗИГРАНА ПОЕЗИЈА „МЛАДОГ РЕМБОА”
Често је говорио да не зна на ком језику пише, да његова поезија „има два оригинала, оба створена у муци”
Десет је година од смрти Петру Крдуа, пјесника, преводиоца, новинара и дугогодишњег предсједника и уредника Књижевне општине Вршац, који је изненада преминуо 30. априла 2011. године.
Рођен је у Барицама поред Вршца 1952. године, у кући у којој се одувијек говорило „више језика”. Из Вршца на универзитетске студије одлази у Београд, на Катедру за румунски језик Филолошког факултета. Потом, у настојању да стекне знања о једном од највећих вајара 20. вијека – Бранкушију, одлази и у Букурешт гдје успјешно завршава студије историје ујметности.
Петру Крду је писао на два језика – румунском и српском. Прву збирку поезије објавио је на румунском у 17. години живота, а двије године касније и другу, такође на румунском. Назван „млади Рембо” од румунских књижевних критичара, из истог разлога из којег је Иго младог Рембоа звао „дијете Шекспир”, Крду у овим раним, младалачким и разиграним збиркама поезије, уноси нову свјежину и остварује јак утицај на модерна кретања у савременом румунском пјесништву. Потом је уследила двојезична збирка „Пронуме/Замјенице” (1981), вјероватно Крдуова најважнија књига. Том збирком Крду је дошао у видно (и слушно) поље српског читаоца, а у Румунији стекао одређени пјеснички ауторитет и признање.
Иако ова чињеница за многе дјелује као благослов, она је за Крдуа имала и другу, тамнију страну. Често је говорио да не зна на ком језику пише, да његова поезија „има два оригинала, оба створена у муци”. Ове „муке с језиком”, како је примијећено, остварују се кроз Крдуов поглед на свијет који настаје „из једног чуђења, огледања и сумње”. Године 1988. излази му збирка „Јагода у клопци”, која налази читаоце и на енглеском језику у преводу Бренде Вокер. Уследиле су драматичне године на простору југоисточне Европе, а Крду 1992. године објављује збирку поезије „У цркви Троја”, прво на српском језику, а затим и на румунском, коју Тања Крагујевић види као „патњу којом се апсолутни мрак претвара у мјесечев пејзаж, у сијевање и спектакуларност”.
У каснијим књигама, „Љубичасто мастило” (1997), „Саучесништво” (2003) и „Мој грађански шешир” (2009) наилазимо на „рапсодичне и слободне пјесме” у којима се нижу најзначајнији Крдуови симболи. Постхумно је КОВ објавио још двије његове књиге „Школа изгнанства” (2012) и „Друга историја бића” (збирка лирских есеја, 2019). Истовремено, у Румунији, објављене су му четири збирке поезије код еминентних издавача.
Ако је за Крдуа поезија била живот, онда му је Књижевна општина Вршац била изазов са којим се носио читавог живота, његова „ћелија осаме” гдје је утопију претварао у стварност. Популарни КОВ настао је на иницијативу Васка Попе 1972. године као удружење писаца и љубитеља књиге из Вршца. Доласком Крдуа на чело, КОВ се прво отвара према Београду, а затим и увелико према Европи, раскриљујући широм врата, према ријечима Драшка Ређепа, „не само вјетровима него и различитим струјама савремене мисли”. Осим најзначајнијих српских аутора, КОВ објављује преводе водећих свјетских пјесника: Шимборске, Станескуа, Ружевича, Холана, као и друге значајне писце попут Томаса Мана, Набокова, Енцесбергера, Цветајеву...
Ређају се култне едиције у КОВ-у: „Несаница”, „Атлас вјетрова”, „Катедра Стеријана”. Крду тврди да је КОВ мали издавач, јер објављује најмање лоших књига. Године 1986, након сусрета са Емилом Сиораном, оснива „Европску награду за поезију” (награду је, у међувремену, примио 21 добитник, а међу њима је и Томас Транстремер коме је двије деценије касније уручена и Нобелова награда). Крду објављује свијету да је Вршац нова престоница поезије, и све то уз политичка негодовања тадашњих власти. Данас ова значајна награда носи његово име.
Као новинар на радију РТВ-а објавио је низ значајних интервјуа са „великанима лишеним домовине” (Ана Бландијана). Ријеч је, наравно, о великој тројци румунских мислилаца и писаца у егзилу: Сиоран, Јонеско и Елијаде.
Поводом десетогодишњице смрти Петру Крдуа, Књижевна општина Вршац објавиће 35. број часописа „Ковине”, који ће у највећој мери бити посвећен управо Крдуу. На страницама овог часописа читаоци ће, између осталог, имати прилике да прочитају пјесме из Крдуове заоставштине, изводе угледних српских и румунских књижевних критичара о Крдуовом пјесништву, али и да се упознају са пјесниковим цртежима и ликовним радовима који су настајали често на маргинама његових рукописа.
(Политика)
Десет је година од смрти Петру Крдуа, пјесника, преводиоца, новинара и дугогодишњег предсједника и уредника Књижевне општине Вршац, који је изненада преминуо 30. априла 2011. године.
Рођен је у Барицама поред Вршца 1952. године, у кући у којој се одувијек говорило „више језика”. Из Вршца на универзитетске студије одлази у Београд, на Катедру за румунски језик Филолошког факултета. Потом, у настојању да стекне знања о једном од највећих вајара 20. вијека – Бранкушију, одлази и у Букурешт гдје успјешно завршава студије историје ујметности.
Петру Крду је писао на два језика – румунском и српском. Прву збирку поезије објавио је на румунском у 17. години живота, а двије године касније и другу, такође на румунском. Назван „млади Рембо” од румунских књижевних критичара, из истог разлога из којег је Иго младог Рембоа звао „дијете Шекспир”, Крду у овим раним, младалачким и разиграним збиркама поезије, уноси нову свјежину и остварује јак утицај на модерна кретања у савременом румунском пјесништву. Потом је уследила двојезична збирка „Пронуме/Замјенице” (1981), вјероватно Крдуова најважнија књига. Том збирком Крду је дошао у видно (и слушно) поље српског читаоца, а у Румунији стекао одређени пјеснички ауторитет и признање.
Иако ова чињеница за многе дјелује као благослов, она је за Крдуа имала и другу, тамнију страну. Често је говорио да не зна на ком језику пише, да његова поезија „има два оригинала, оба створена у муци”. Ове „муке с језиком”, како је примијећено, остварују се кроз Крдуов поглед на свијет који настаје „из једног чуђења, огледања и сумње”. Године 1988. излази му збирка „Јагода у клопци”, која налази читаоце и на енглеском језику у преводу Бренде Вокер. Уследиле су драматичне године на простору југоисточне Европе, а Крду 1992. године објављује збирку поезије „У цркви Троја”, прво на српском језику, а затим и на румунском, коју Тања Крагујевић види као „патњу којом се апсолутни мрак претвара у мјесечев пејзаж, у сијевање и спектакуларност”.
У каснијим књигама, „Љубичасто мастило” (1997), „Саучесништво” (2003) и „Мој грађански шешир” (2009) наилазимо на „рапсодичне и слободне пјесме” у којима се нижу најзначајнији Крдуови симболи. Постхумно је КОВ објавио још двије његове књиге „Школа изгнанства” (2012) и „Друга историја бића” (збирка лирских есеја, 2019). Истовремено, у Румунији, објављене су му четири збирке поезије код еминентних издавача.
Ако је за Крдуа поезија била живот, онда му је Књижевна општина Вршац била изазов са којим се носио читавог живота, његова „ћелија осаме” гдје је утопију претварао у стварност. Популарни КОВ настао је на иницијативу Васка Попе 1972. године као удружење писаца и љубитеља књиге из Вршца. Доласком Крдуа на чело, КОВ се прво отвара према Београду, а затим и увелико према Европи, раскриљујући широм врата, према ријечима Драшка Ређепа, „не само вјетровима него и различитим струјама савремене мисли”. Осим најзначајнијих српских аутора, КОВ објављује преводе водећих свјетских пјесника: Шимборске, Станескуа, Ружевича, Холана, као и друге значајне писце попут Томаса Мана, Набокова, Енцесбергера, Цветајеву...
Ређају се култне едиције у КОВ-у: „Несаница”, „Атлас вјетрова”, „Катедра Стеријана”. Крду тврди да је КОВ мали издавач, јер објављује најмање лоших књига. Године 1986, након сусрета са Емилом Сиораном, оснива „Европску награду за поезију” (награду је, у међувремену, примио 21 добитник, а међу њима је и Томас Транстремер коме је двије деценије касније уручена и Нобелова награда). Крду објављује свијету да је Вршац нова престоница поезије, и све то уз политичка негодовања тадашњих власти. Данас ова значајна награда носи његово име.
Као новинар на радију РТВ-а објавио је низ значајних интервјуа са „великанима лишеним домовине” (Ана Бландијана). Ријеч је, наравно, о великој тројци румунских мислилаца и писаца у егзилу: Сиоран, Јонеско и Елијаде.
Поводом десетогодишњице смрти Петру Крдуа, Књижевна општина Вршац објавиће 35. број часописа „Ковине”, који ће у највећој мери бити посвећен управо Крдуу. На страницама овог часописа читаоци ће, између осталог, имати прилике да прочитају пјесме из Крдуове заоставштине, изводе угледних српских и румунских књижевних критичара о Крдуовом пјесништву, али и да се упознају са пјесниковим цртежима и ликовним радовима који су настајали често на маргинама његових рукописа.
(Политика)
