Са Даблином у луталачком срцу, идејама које превазилазе границе књижевности и времена, бескрајним низовима ријечи на страницама књига, животом и радом који је обиљежио једну епоху, велики Џејмс Џојс заувијек је остао утиснут у историјске токове свјетске књижевности. Отац модерног романа, истражитељ цјелокупног људског постојања, бесмисла и људске усамљености, живио је за умјетност, за књижевност, за спознаје сопствених дубина, перфекциониста који је испитивао пролазност свега у овом свемиру. Скоро свако дјело стварао је годинама, “Финеганово бдијење” чак више од читаве деценије, јер је тежио стварању савршеног дјела по својој замисли, увијек је поправљао, преправљао и усавршавао све што је писао.

“Кад умрем, Даблин ће бити исписан у мом срцу”, говорио је Џојс, од чијег одласка овог јануара је навршено осамдесет година. Џојс је један од оних писаца о којима се и данас говори, у чијим дјелима се вазда налази нека нова снага, инспирација, несазната нит, било да је ријеч о његовом стилу, о ријечима и језику које је користио, о идејама или о самој свијести утканој на хиљаде страница које је написао.

- Сви смо ми модерни изашли не из Џојсовог шињела, него из Џојсовог кошмара, из џојсовског величанственог пораза! Модерни европски роман заправо и не чини ништа друго него покушава да Џојсов величанствени пораз претвори у мале појединачне победе. Сви ми застајемо пред џојсовским амбисом амбигуитета и језичких кошмара, опрезно се нагињући над понором вртоглавих могућности у који се стрмоглавио наш велики Учитељ - говорио је Данило Киш о Џојсу, који је на неки начин, својим дјелањем, утицао и на токове модернизма у српској књижевности.

Окружен снажним ирским духом, под утицајем цркве, почетак живота живио је у прилично имућној породици, што му је омогућило и добро образовање. Времена су се мијењала, имање и богатство су нестали, а он је тада постао мрачнији и отуђенији. У годинама које су долазиле, био је више критички настројен према Ирској, према цркви и сопственој породици. Након завршетка студија, и напуштања Ирске, почињу његова луталачка путешествија. Изучавао је филозофију, књижевност и језике, окушао се у студијама медицине, које је морао да напусти због мањка финансија, али и као оперски пјевач. Све успјехе и неуспјехе забиљежио је у својим дјелима, а његов првенац у свијету књижевности био је есеј о драми Хенрика Ибзена “Кад се мртви пробудимо”, објављен 1900. године.

Личну патњу, размишљања, цртице из живота, овај човјек, чије поимање свијета, стварности и сопственог бића би могло да буде дефиниција солипсизма, због окренутости у себе и индивидуалистичких тенденција, исписао је у страницама дјела, од који се посебно издвајају “Портрет умјетника у младости” и “Уликс”. Створио је ликове попут Стивена Дедалуса, Леополда Блума и других, онако како је мало ко могао.

Живио је и радио у неколико градова, међу којима су Трст, Цирих и Париз, у којем је остао 20 година. У славу њему и “Уликсу”,  16. јун се у свијету обиљежава као Блумов дан, посвећен времену радње “Уликса”. Тада се широм свијета организују различите смотре, највише у Ирској. Даблинци тада шетају путевима Леополда Блума и обилазе мјеста која је он обилазио. На тај дан, 16. јуна, Џојс је упознао и своју супругу Нору Барнакл.

- “Уликс” је пре свега савремени мит: мит о тривијалном - једини који је могућ у нејуначком свету лишеном сваке узвишености. Уместо да се расплаче или разљути над чињеницом да је Леополд Блум једини Одисеј којим се може подичити кукавни двадесети век, Џојс поручује: мит је мртав, живео мит. Завршно “да” Блумове неверне Пенелопе није резигнирано мирење с ужасом празнине, већ инстинктивно, радосно прихватање живота таквог какав је. Џејмс Џојс, писац без дома у животу и књижевности, написао је бездомну књигу (зато на њеном крају пише Трст-Цирих-Париз, 1914-1921) о јунацима који узалуд траже свој дом, и њоме стао на чело дуге поворке расељених лица која је обележила књижевност минулог века. Многи од њих – попут Набокова или Киша - никада нису крили да су “изашли из Џојсовог шињела” - навео је раније професор Зоран Пауновић, који је на српски језик превео “Уликса” и који, већ неколико година, преводи “Финеганово бдијење”, говорећи о самом “Уликсу”, које је и данас, више него било које друго Џојсово дјело, неисцрпан извор за нова читања и тумачења. Сам Џојс, и деценијама након одласка, и даље је помало загонетка која ствара нове загонетке и инспирација, а прича о њему и његовом писању превазилази границе једне стране у новинама.

“Уликс”

Роман “Уликс” објављен је на Џојсов рођендан, 2. фебруара 1922. године. Подијељен је на три књиге и 18 епизода, а садржи скоро 265.000 ријечи. Роман је подијељен на епизоде, у складу с приближним трајањем Хомерове “Одисеје”. Радња романа одржава се током једног дана, почетком 20. вијека, у Даблину.

Дјело је представило својеврсну прекретницу у књижевности, јер је представило наративну технику тока свијести, уз хумор и пародирање.

У вријеме кад је објављен, “Уликс” није наишао на разумијевање, а ни одобравање од стране публике и критике. Књижевница Вирџинија Вулф је у једном есеју записала да је “Уликс” био значајна катастрофа, јер је био страхотан по поразу, а огроман по смјелости.

“Портрет умјетника у младости”

Технику унутрашњег монолога, Џојс је први пут користио у дјелу “Портрет умјетника у младости”, који је уједно и једна врста пишчеве биографије, која прати живот и сазријевање. Сам ток попраћен је различитошћу у наративном исказу, који креће од једноставних, чудних реченица, те се развија у сложену структуру. Дјело обрађује теме одрастања, религије, идентитета и слободе.

“Портрет умјетника у младости” први је Џојсов роман, а објављен је у серији од 1914. до 1915. године, да би званично у цјелости био објављен 29. децембра 1916. године. У раду, који је представио Стивена Дедалуса, инспирисаног митским ликом Дедала, Џојс је користио технике које касније развио у “Финегановом бдијењу” и “Уликсу”.

“Даблинци”

Збирка, сачињена из 15 приповијетки обједињена називом “Даблинци”, први пут је објављена 1914. године. Џојс је у овим приповијеткама приказао живот средње класе у Даблину, почетком 20. вијека, у времену врхунца ирског национализма.  Ирска је тада била под различитим утицајима и на једној врсти прекретнице, што се историје и културе тиче. Ове приче засноване су на самоспознаји, какву је и Џојс доживио, а која мијења животе.  Неколико приповијетки испричано је из угла дјетета, а да би до краја, како тече ток приповиједања, те приче бивале испричане из угла одраслих особа, у складу с Џојсовом подјелом на дјетињство, адолесцентско и одрасло доба. Поједини ликови из “Даблинаца” касније су се појављивали у “Уликсу”.

“Финеганово бдијење”

Роман “Финеганово бдијење” је дјело на којем је Џојс радио више од 15 година, а објављено је 1939. године и на неки начин је наставак “Уликса”. Прича се дешава током ноћи, а у писању су коришћене све технике које је Џојс користио раније у својим дјелима.

У овом дјелу изражен је хаотичан начин писања, напуштена чак и по Џојсу устаљена структура. Књига почиње крајем, а завршава почетком, тако да је у дјелу направљена једна врста кружног начина приповиједања, без смисленог језика, тока радње и времена. Чак је сам Џојс наводио да би за најбољи начин читања овог дјела, читалац требало да буде у некој врсти несанице. Када би прочитао књигу, вратио би се на почетак и читао поново, у круг.

“Камерна музика”

Збирку од 34 пјесме, дјелимично инспирисаних поезијом Пола Верлена, а написаних у стилу мадригала, објавио је 1907. године. Након тога објавио је још неколико пјесама и сатиричних стихова. На српском језику, обједињена под називом “Камерна музика и друге песме”, књига поезије Џејмса Џојса објављена је у издању “Архипелага”.

Глас Српске