,,Мале куће кречене у бијело. Такво нам је некад било село'', рефрен је познате пјесме Снежане Ђуришић. Ову пјесму су многи вољели, јер је говорила о кућама оних који су рођени у таквим сеоским кућама, па онда отишли у град да живе. У таквим кућама су, обично, остајали старији да живе или они који су се опредијели да остану на селу. Поред тих кућа грађене су нове, веће и модерније, али те мале, биле одисале су посебном љепотом.
​
Нажалост, сада нам села остају пуста, куће празне, зуб времена чини своје... Таква слика је све чешћа у Семберији, на Мајевици, у Србији... Шта рећи? На нашим просторима све празнија села. Дјечије вриске ниоткуда... Прозорска крила отпадају, кућни прагови зарастају...

портал Семберија инфо