BEOGRAD - Дјечак убица из Основне школе "Владислав Рибникар" почео је да показује промјене у понашању и комуникацији. Фазу у којој је био миран, готово равнодушан, од прије неколико дана замјенили су први знакови нервозе и све учесталија питања када ће бити пуштен да изађе на слободу - што иначе није у плану.

Дјечак убица себе посматра као нормалну особу и о себи говори на тај начин. Истовремено и даље не показује кајање због свирепог масовног убиства, или било какву емоцију према убијеним другарима или својој породици, коју је такође довео у језиву ситуацију, посебно млађу сестру, ни криву ни дужну – каже извор близак истрази.

Извор даље објашњава да дјечак убица исказује низ промјена у понашању.

– Бурно реагује на мале, готово безначајне поводе, или чак и без повода. Исказује нервозу и ријечима и покретима, све чешће запиткује и захтева. Али увијек се све врти око њега и сва питања која поставља везана су искључиво за њега и његов комфор. Људи из спољног свијета га не занимају! Његова нервоза није повезана са било каквим кајањем због масовног убиства. Њега занима само он сам.

Дјечак убица, који је послије масовног убиства 3. маја смјештен на Клинику за неурологију и психијатрију за дјецу и омладину у Београду, у први мах је био смирен и хладнокрван. Проводио је вријеме у својој соби, одмарао. Сада је, међутим, опуштеност и лешкарење замјенио шетањем по соби и дијелу установе у коју је смјештен.

"Да ли данас излазим?"

У протеклом периоду би можда једном дневно упитао "да ли данас излазим", а сада је много нестрпљивији и то питање поставља и неколико пута дневно. Често инсистира на одговору зашто је у установи када је с њим "све у реду" и зашто је затворен "кад је нормалан". Извор близак истрази истиче да је у свему томе увијек упадљиво да дјечак убица брине искључиво о себи.

– Он не показује емпатију и бригу према родитељима и породици, осим ако то нема директне везе с његовим комфором. На примјер, када пита када ће његова породица нешто да предузме (око његовог ослобађања). Очигледно није планирао овакав исход, да ће бити у установи, већ да ће одмах на слободу (јер је у тренутку убистава имао мање од 14 година и према српским законима не може бити кривично одговоран за почињени злочин, без обзира на број жртава и исказану свирепост.

Из фазе у којој је умислио да је испунио циљеве прешао у фазу суочавања

Извор има утисак да је дјечак убица послије фазе у којој је умислио да је испунио своје циљеве прешао у фазу суочавања са реалношћу.

У овом тренутку тешко је процјенити у ком правцу ће се кретати понашање дјечака убице, да ли ће нервоза кулминирати или ће се испразнити кроз шетње и пропиткивања.

– Код њега је већ установљено да постоји опасност од понављања истог, сличног или још свирепијег дјела – каже саговорник Блица.

Изостанак важне компоненте личности – суперега

На основу досадашњих информација, како се већ писало, стручњаци чврсто вјерују да дјечак убица из неког разлога нема формирану важну компоненту личности, такозвани суперего.

Према теорији Сигмунда Фројда, зачетника психоанализе, суперего је етичка компонента нечије личности која дотичној особи даје моралне стандарде на основу којих се понаша.

Суперего се развија махом током првих пет година живота дјетета, као реакција на родитељске казне или одобравања. Дијете притом упија моралне стандарде својих родитеља, традиције породице и друштва у којем одраста и у њему се формира суперего, којим контролише агресију и друге друштвено непожељне импулсе.

Када дијете има правилно развијен суперего, оно осећа кривицу или анксиозност приликом кршења етичких стандарда постављених од свог суперега и има потребу да се искупи за учињене грешке.

Код дјечака убице ништа од тога не постоји. Не осјећа кривицу и, штавише, жељно ишчекује тренутак када ће бити пуштен са клинике, а умислио је да то треба да се догоди сваког тренутка. Не добија ни седативе јер је потпуно смирен. Нису му потребни!


Глас Српске