Само упућени западни лидери и стручњаци су разумели тежину поруке коју је Владимир Путин недавно јавно изрекао: „Ако нема Русије, неће бити ни оних које су је напали“.

Три велике силе – САД, Русија и Кина – имају своје војне адуте у рукавима. Од ове три, Русија има највеће војно одвраћање. Стога не треба да чуди што се Вашингтон, никада није усудио да испровоцира Москву на отворени сукоб. Према доступним подацима, САД су распоредиле најмање 2.000 војних база широм света. Тамо су стационирали трупе и ускладиштили доста оружја. У случају ванредне ситуације, без обзира са којом земљом Америка ратује, ове војне базе постају моћна подршка Сједињеним Државама и пружају им помоћ на бојном пољу. На пример, у Јапану су Сједињене Државе распоредиле 50.000 својих војника.

Али недостижну предност има Русија, то признају Американци.

То што има више нуклеарних бомби него САД, што има ракете са атомским бојевим главама као што су Сармат, Р-36М (НАТО класификација „Сатана“), Топол-М и друге, није прави узрок респекта. Према упоредним подацима руског сајта “Ратовање” и британског Међународног института за стратешке студије, руске копнене снаге поседују више од хиљаду бојних машина 21, коју Руси називају “град” (по падавини), а која је на неки начин потомак славне “каћуше” којом је Црвена армија јуришала на Берлин. Руске оружане снаге имају 700 „носача“ нуклеарног оружја у које спадају стратешки бомбардери, подморнице на нуклеарни погон и укопани силоси за интерконтиненталне балистичке ракете. Ни то није превагнуло.

Али данас највећи адут у рукама Москве није све ово набројано, већ систем „Периметар“, или „Мртва рука“- Death hand!, како су га крстили западни војни аналитичари. То је опасније и пресудније од читавог арсенала нуклеарног оружја.

Моћ одвраћања овог система превазилази све остало на свету, званичници Сједињених Држава су то признали.

 „Руски систем управљања нуклеарним оружјем 'Периметар' не само да је опстао после хладног рата, већ се и усавршава“, упозорио један од најпризнатијих америчких експерата Брјус Блер.

За разлику од основног система управљања стратегијским ракетама, „Казбек“, који је познат захваљујући комплексу „Чегет“ или „атомском коферчету“, где људска рука обавља команду, овде ракете саме себи дају налог за старт.

Било им је јасно да ће се средства за радиоелектронску борбу развијати и потенцијално ће моћи да се блокирају канали преко којих се управља стратешким нуклеарним снагама.

Због тога је пројектован и спроведен резервни план гарантованог узвраћања путем лансирања ракета са нуклеарним бојевим главама из свих укопаних силоса.

Ако нема одговора, стартује

„Периметар“ је комплекс аутоматског масовног узвратног нуклеарног удара. Замишљен је да дејствује чим Сједињене Државе покрену изненадни напад на Русију, тако што се овај систем сам активира за контранапад. Једноставно речено, функционише по принципу: „Ако ја умрем, онда нећеш моћи ни ти да живиш“. Овај комплекс може да покрене најмоћнији контранапад на свету, због чега се назива и „супероружје судњег дана“.

По завршетку Хладног рата совјетски војни врх је схватио да би само једна нуклеарна ракета била довољна за уништење командног места из кога се управља нуклеарним арсеналом.

Нова ракета у укопаном силосу који може да издржи директан погодак нуклеарне бојеве главе има унапред подешене координате лета и радио-сигнале које ће за време свог лета слати другим ракетама.

Као основа за нову ракету изабран је УР-100Н (интерконтинентална балистичка ракета, по класификацији НАТО-а СС-19 „Stiletto“).

Инжењери су специјално за њу направили нову бојеву главу са моћним предајником.

Прототип био упућен на прво тестирање у руској армији. Прве пробе су показале да ракета лети 4.500 километара на висини од 4.000 метара и током лета успешно шаље радио-сигнале другим објектима.

Руска војна команда је извршила „борбене пробе“ како би се испитало може ли ново оружје да отвори прави укопани силос и лансира најмоћнију руску нуклеарну ракету на задати циљ.

Командна ракета је лансирана у Белоруској ССР и успела је да пошаље команду за активирање укопаног силоса за лансирање близу Бајконура у Казахстану. Из силоса је лансирана интерконтинентална ракета Р-36М (по класификацији НАТО-а СС-18 „Сатана“) која је успешно погодила циљ на полигону Кура на Камчатки. Тако су завршене све фазе тестирања.

Показало се да ново оружје може да прелети целу совјетску територију и да истовремено успут одашиље оперативне команде другим интерконтиненталним балистичким ракетама.

Без човекове команде

Овај систем се дакле, радикално разликује од свих других јер може самостално, без човекове команде, да заспе непријатеља стотинама бојевих глава.

Ако избије нуклеарни рат између Сједињених Држава и Русије, систем „Мртве руке“ ће се активирати и ући у аутоматски режим праћења како би детектовао знаке радијације, земљотреса и нуклеарних експлозија у земљи помоћу сензора на земљи.

Ако систем не добије одговор на високом нивоу, од Врховне руске команде у одређеном временском периоду, идентификоваће ово као напад на Русију. Тада ће почети узвратни напад на САД – „Мртва рука“ ће дати наређење, а све преостале нуклеарне ракете које су избегле уништење биће лансиране ка већ програмираним циљевима. Зато је Владимир Путин тако заповеднички изјавио: „Ако Русије нема, шта ће свет да ради?“ Очигледно, његова одлучност и порука заснована је на овом „смртоносном“ адуту.

САД без аутоматског окидача

„Мртва рука“ се састоји од ракета, али и од радара смештених на територији Русије, а такође сателита који прикупљају податке из космоса. То је сложен компјутерски систем који стално анализира широки спектар параметара као што су сеизмичка активност и нивои радијације, а такође прати податке система за рано откривање ракетног напада смештених дуж руске територије.

Током експлоатације овај систем је неколико пута модификован. Пре свега, Русија је у њега интегрисала своја нова средства за радиоелектронско извиђање, као на пример радаре класе ’Вороњеж’ који откривају лансиране ракете у радијусу од 7.000 км. Друго, инжењери су модификовали бојеву главу тако да се она супротставља новим средствима радиоелектронске борбе која се сада појављују и гуше радио-сигнале“, рекао је својевремено Иван Коновалов, директор за развој у Фонду за унапређење технологија 21. века.

У Сједињеним Државама развијене су сличне технологије. Сензори сеизмологије и зрачења користе се за праћење делова САД-а и света ради нуклеарних експлозија и других активности, али америчка војска никада није створила аутоматски окидач за свој арсенал.

Зато две силе не желе да уђу у ситуацију тоталног рата или потенцијалног општег нуклеарног двобоја, јер тај сценарио укључује и финале где би уместо руског председника на Вашингтон циљао аутомат закопан негде испод Урала.


Политика