ИСЦЈЕЉИТЕЉ И ВЕЛИКИ ЧУДОТВОРАЦ
Српска православна црква прославља данас Светог Василија Острошког, светитеља и чудотворца, чије се мошти као велика светиња чувају у манастиру Острог у Црној Гори, који је мјесто ходочашћа за вјернике свих религија. Острошка испосница је, вјерује се, мјесто исцељења и спасења од болести и недаћа.
Према предању, свети Василије Острошки рођен је 28. децембра 1610. године у Херцеговини, у селу Мркоњци, у Поповом пољу. Крштен је под именом Стојан, а пуно свјетовно име и презиме било му је Стојан Јовановић. Родивши се у веома побожној породици, окренут посту и молитви још од најранијих дана, прву школу хришћанске врлине изучио је баш у свом дому. Са најдубљом вјером у Бога одликовао се смиреним духом и топлином душе. Читав његов живот био је дубоко повезан са вјером и сазнањем. У страху од данка у крви, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у манастир Завалу у коме је тада игумановао његов стриц, игуман Серафим. Под вођством свог стрица млади Стојан је у близини књига и мудрих људи брзо упознао дух Светог писма и основних свјетских наука. У овом добу родила се његова жеља да се замонаши. Боравећи у манастиру Тврдош, у требињском крају, љубав према посту и молитви крунисана је чином замонашења приликом којег је добио име под којим ће бити познат – Василије. Име је одабрао како би се у свом духовном животу који га је очекивао угледао на живот и подвиге јерарха Василија Великог. Кратко након замонашења, Василије је стекао ђаконски и свештенички чин. У манастиру Тврдош стекао је звање архимандрита, чиме су отпочела његова бројна путовања према центрима православне вјере у свијету – полазио је на путеве према Светој Гори, а касније и према Русији гдје се задржавао и по неколико мјесеци. У том периоду радио је на поправљању опустошених и оронулих храмова, а неријетко је обнављао многе народне школе. Током великог ходочасничког путовања преко Никшића, манастира Морача, манастира Ђурђеви Ступови и Пећи, црквеним великодостојницима и обичном народу говорио је о страдању народа у Херцеговини и агресивности турске пропаганде. Највећи дио времена провео је у манастиру Хиландар, након чега се вратио у Пећ, гдје је 1638. године хиротонисан за митрополита. Иако је имао непуних тридесет година, због узвишености духа и најсмјернијег живота које једно духовно лице може водити, удостојен је епископским чином.
Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогоњен, клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара. Био је свргаван са митрополитског пријестола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнежева.
Као архијереј живио је у манастиру Тврдош и одатле је своје вјернике додатно привољевао и утврђивао у православљу. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог. Међутим, о тачном начину његовог преласка у Острог свједоче разна предања. По једном од њих, митрополит Василије је једно вријеме провео у малом селу Попе, потом неко вријеме у Милица пећини у Пјешивцима, а затим је прешао у пећину у Острошким Гредама, гдје је, по предању, раније боравио један испосник – старац Исајија и гдје се, по предању, налазила мала богомоља.
Управо из пећине мудраца Исајије, Василије је управљао митрополијом готово цијелих петнаест година. У том је периоду око себе почео окупљати и друге монахе. У завјештању из 1666. пише да је митрополит Василије „својим трудом и имањем“ само обновио, али не и основао манастир Острог, а о дјелатности митрополита Василија за вријеме острошког службовања, на основу писане грађе, не зна се много.
У Острошкој стијени је подигао и украсио цркву Часног и Животворног Крста и наредио да се живопише. У његовој тежњи да се Острошка пећина претвори у манастир нико му није могао стати на пут, те је приликом подизања манастирских цјелина носио камење, непрестано се молио, обављајући за то вријеме све своје црквене дужности. Својим радом и стварањем дошао је у позицију да њега и ту црквену имовину штите како највећи вјерски, тако и свјетовни владари тог времена.
Свети Василије Острошки умро је 1671. године у својој ћелији изнад Острошке испоснице. Према легенди, у тренутку напуштања овог свијета необична надземаљска свјетлост испунила је ћелију. Тијело светог Василија монаси су сахранили испод црквице Светог Ваведења Мајке Божије. Слава овог пустињака у народу је већ била довољно велика да би Турци одмах по његовој смрти пронашли његове кости и спалили их на ломачи у нади да ће сатрти дух православног живља. По предању, седам година након његове смрти, проигуману Жупског манастира у сан је дошао управо владика Василије са ријечима да га ископа из земље. Проигуману нису вјеровали. Тек када је трећи пут, дошавши му у сан, оставио ватрене трагове по његовом челу, калуђери су узели мотике и лопате, те су након седам дана, проведених у испосништву и молитви, отишли на мјесто гдје је владика Василије био закопан. Његово очувано тијело извађено је из земље и пренесено у Горњи манастир гдје се и данас налази, а током немирне историје свјетитељеве кости нису имале мира, те су често скриване и премјештане. Први пут испод манастира крај ријеке Зете, други пут у цркву Пресвете Богородице покрај моштију Светог Петра Цетињског. У прољеће исте године мошти су враћене у манастир Острог, али су убрзо опет скривене на Цетињу.
Године 1878. великом свечаношћу обиљежено је враћање моштију у Острог, а тада је ковчег носио црногорски књаз Никола.
Данас његово свето тијело у цјелости почива у Острошкој испосници, неподложно закону труљења, а чињеница о непропадности тијела овог великог светитеља представља феномен за себе који хришћани називају чудом. Његово тијело је, након растанка са душом, постало ризница Божије благости, тако што му је Господ одредио посебну мисију свог помоћника и исцјелитеља свих људи који са чврстом вјером долазе и приступају му као великом чудотворцу. Поштовање православног народа према овом светитељу огледа се у подизању великог броја храмова и цркава у његову част, а 1935. године у Београду отворена је болница која носи његово име. Име Светог Василија Острошког изазива толико поштовања међу вјерницима, нарочито у Црној Гори, да се не изговара у сједећем положају, већ се обавезно устане, уз благи наклон прекрсти и изговори чувено: „Слава му и Милост“.
Semberija info
Према предању, свети Василије Острошки рођен је 28. децембра 1610. године у Херцеговини, у селу Мркоњци, у Поповом пољу. Крштен је под именом Стојан, а пуно свјетовно име и презиме било му је Стојан Јовановић. Родивши се у веома побожној породици, окренут посту и молитви још од најранијих дана, прву школу хришћанске врлине изучио је баш у свом дому. Са најдубљом вјером у Бога одликовао се смиреним духом и топлином душе. Читав његов живот био је дубоко повезан са вјером и сазнањем. У страху од данка у крви, родитељи су Стојана већ у дванаестој години послали у манастир Завалу у коме је тада игумановао његов стриц, игуман Серафим. Под вођством свог стрица млади Стојан је у близини књига и мудрих људи брзо упознао дух Светог писма и основних свјетских наука. У овом добу родила се његова жеља да се замонаши. Боравећи у манастиру Тврдош, у требињском крају, љубав према посту и молитви крунисана је чином замонашења приликом којег је добио име под којим ће бити познат – Василије. Име је одабрао како би се у свом духовном животу који га је очекивао угледао на живот и подвиге јерарха Василија Великог. Кратко након замонашења, Василије је стекао ђаконски и свештенички чин. У манастиру Тврдош стекао је звање архимандрита, чиме су отпочела његова бројна путовања према центрима православне вјере у свијету – полазио је на путеве према Светој Гори, а касније и према Русији гдје се задржавао и по неколико мјесеци. У том периоду радио је на поправљању опустошених и оронулих храмова, а неријетко је обнављао многе народне школе. Током великог ходочасничког путовања преко Никшића, манастира Морача, манастира Ђурђеви Ступови и Пећи, црквеним великодостојницима и обичном народу говорио је о страдању народа у Херцеговини и агресивности турске пропаганде. Највећи дио времена провео је у манастиру Хиландар, након чега се вратио у Пећ, гдје је 1638. године хиротонисан за митрополита. Иако је имао непуних тридесет година, због узвишености духа и најсмјернијег живота које једно духовно лице може водити, удостојен је епископским чином.
Његов живот био је у сталној опасности од Турака. Био је прогоњен, клеветан и од милитантних римокатоличких мисионара. Био је свргаван са митрополитског пријестола у Требињу од стране лажног епископа унијате Саватија 1641. године. Излаган је бахатостима племенских кнежева.
Као архијереј живио је у манастиру Тврдош и одатле је своје вјернике додатно привољевао и утврђивао у православљу. Када су Турци разорили Тврдош, Василије се преселио у манастир Острог. Међутим, о тачном начину његовог преласка у Острог свједоче разна предања. По једном од њих, митрополит Василије је једно вријеме провео у малом селу Попе, потом неко вријеме у Милица пећини у Пјешивцима, а затим је прешао у пећину у Острошким Гредама, гдје је, по предању, раније боравио један испосник – старац Исајија и гдје се, по предању, налазила мала богомоља.
Управо из пећине мудраца Исајије, Василије је управљао митрополијом готово цијелих петнаест година. У том је периоду око себе почео окупљати и друге монахе. У завјештању из 1666. пише да је митрополит Василије „својим трудом и имањем“ само обновио, али не и основао манастир Острог, а о дјелатности митрополита Василија за вријеме острошког службовања, на основу писане грађе, не зна се много.
У Острошкој стијени је подигао и украсио цркву Часног и Животворног Крста и наредио да се живопише. У његовој тежњи да се Острошка пећина претвори у манастир нико му није могао стати на пут, те је приликом подизања манастирских цјелина носио камење, непрестано се молио, обављајући за то вријеме све своје црквене дужности. Својим радом и стварањем дошао је у позицију да њега и ту црквену имовину штите како највећи вјерски, тако и свјетовни владари тог времена.
Свети Василије Острошки умро је 1671. године у својој ћелији изнад Острошке испоснице. Према легенди, у тренутку напуштања овог свијета необична надземаљска свјетлост испунила је ћелију. Тијело светог Василија монаси су сахранили испод црквице Светог Ваведења Мајке Божије. Слава овог пустињака у народу је већ била довољно велика да би Турци одмах по његовој смрти пронашли његове кости и спалили их на ломачи у нади да ће сатрти дух православног живља. По предању, седам година након његове смрти, проигуману Жупског манастира у сан је дошао управо владика Василије са ријечима да га ископа из земље. Проигуману нису вјеровали. Тек када је трећи пут, дошавши му у сан, оставио ватрене трагове по његовом челу, калуђери су узели мотике и лопате, те су након седам дана, проведених у испосништву и молитви, отишли на мјесто гдје је владика Василије био закопан. Његово очувано тијело извађено је из земље и пренесено у Горњи манастир гдје се и данас налази, а током немирне историје свјетитељеве кости нису имале мира, те су често скриване и премјештане. Први пут испод манастира крај ријеке Зете, други пут у цркву Пресвете Богородице покрај моштију Светог Петра Цетињског. У прољеће исте године мошти су враћене у манастир Острог, али су убрзо опет скривене на Цетињу.
Године 1878. великом свечаношћу обиљежено је враћање моштију у Острог, а тада је ковчег носио црногорски књаз Никола.
Данас његово свето тијело у цјелости почива у Острошкој испосници, неподложно закону труљења, а чињеница о непропадности тијела овог великог светитеља представља феномен за себе који хришћани називају чудом. Његово тијело је, након растанка са душом, постало ризница Божије благости, тако што му је Господ одредио посебну мисију свог помоћника и исцјелитеља свих људи који са чврстом вјером долазе и приступају му као великом чудотворцу. Поштовање православног народа према овом светитељу огледа се у подизању великог броја храмова и цркава у његову част, а 1935. године у Београду отворена је болница која носи његово име. Име Светог Василија Острошког изазива толико поштовања међу вјерницима, нарочито у Црној Гори, да се не изговара у сједећем положају, већ се обавезно устане, уз благи наклон прекрсти и изговори чувено: „Слава му и Милост“.
Semberija info
