У марту 1984. године, пет дана по завршетку Медицинског факултета, Есад Хасифић је засновао радни однос у Дому здравља Бијељина - Амбуланта у Јањи.



Петогодишњи студиј медицине у Тузли завршио је у року као стипендиста тадашњег Савјета МЗ Јања.
У јањанској амбуланти младог доктора су дочекали доктори Сатка Дургутовић, Борис Шкарица и Џевад Парчић.  
 
-Амбуланта у Јањи је и тада била дио Дома здравља у Бијељини, а он је, опет, био дио Медицинског центра „Никола Спасојевић“ у Бијељини. Када се сјетим у каквом је тада стању било здравство у нашем граду могу само рећи да је за ових 40 година направљен огроман напредак. Само као примјер навешћу да, када сам почео да радим, Медицински центар није имао ни један ултразвучни апарат! Међутим, није недостајало елана да се ради, гради и усавршава. Као љекар, ја сам радио у Јањи те амбулантама у Главичицама, Ченгићу и Бањици и касније, када су основане, у амбулантама у Модрану и Новом насељу Јања. Више од свега, за ових 40 година стажа, на мене су остављале трага кућне посјете. Ту није било довољно да познајете само љекарски „занат“ – у зависности од ситуације морали сте бити и психолог и социјални радник и филозоф и још много тога о чему нисмо учили на факултету. Морало се учити на терену, успут, уз љекарски посао. И, могу рећи да ме за тај дио моје љекарске мисије вежу неке од љепших успомена, јер се дешавало да сам затицао јако тешке случајеве, па се на крају све лијепо окончавало. Када сам завршавао факултет у Тузли била је могућност да останем на факултету као асистент, међутим, ја сам увијек желио један овакав посао. Више сам волио бити са људима, него са књигама, мада позив лијечења људи не подразумијева удаљеност од књига, чак напротив. Бити љекар подразумијева стално учење“, рекао је за портал „Семберија инфо“ доктор Есад Хасифић, сјећајући се да је у кућне посјете ишао најчешће бициклом, и по сунцу, и по киши, и по леду...
 
У условима малог броја здравствених радника, специфичност љекарског позива 1980-тих година односила се на много више напосредних љекарских интервенција у односу на данас свеприсутну бирократизацију здравственог система. Важило је неписано правило да су љекари опште медицине у 80 посто ситуација завршавали сав посао на збрињавању повријеђених и болесних, а да су само у 20 посто случајева пацијенти упућивани на даље лијечење специјалистима.



-Био је један случај када су дошли неки људи, тражећи да са њима одем њиховој кући и укажем помоћ, испоставиће се, њиховој мајци. Када сам дошао затекао сам једно јако сиромашно домаћинство, чији чланови нису пуно пажње посвећивали ни одржавању хигијене, ни образовању. Једна старија госпођа, мајка људи који су ме довели имала је изузетно велике опекотине старе неколико дана. Прави клинички случај, само што они нису хтјели ни да чују за болницу. Урадио сам све што је било у мојој моћи, збринуо њене повреде и на крају, рекао њеним синовима да потраже помоћ у болници. Након неког времена наишао сам у граду на једног од њих. Нису ме послушали када је у питању болница, а није ни требало. Жена се, упркос годинама и озбиљном стању повреда, опоравила и живјела је још позадуго иза тога. У таквим случајевима, сваком љекару буде драго што је директно помогао спашавању здравља и на крају крајева, људског живота“, сјећа се доктор Хасифић.
 
Као што су и њега некад, тако је и доктор Есад у свом раду дочекивао многе младе љекаре у јањанској Амбуланти. Дођу они са солидним знањем са факултета, каже нам др Хасифић и наставља, ,,хоће и питати за савјет док се мало не ослободе и стекну рутину, а послије наставе сами да се боре. Углавном негдје изван Јање’’.
 
-Нама су на факултету стари професори говорили:,,Све је у прегледу пацијената. Немојте игнорисати пацијента, будите добри према њему, а он ће вам све казати. А прави доктор, и то су нас учили, почиње са прегледом још у чекаоници, одмах чим угледа пацијента. Тако сам и ја преносио млађим колегама и драго ми је да су Дом здравља и Болница у Бијељини данас много богатији када је у питању и бројност и квалитет љекарског кадра у односу на вријеме када сам ја уписивао прве дане свога стажа“, изјавио је за ,,Семберија инфо’’ Есад Хасифић, љекар који је читав свој радни вијек провео на услузи грађанима Јање и околних села и који 15. јуна званично одлази у пензију.
 
Пензионерске дане планира посветити породици, с обзиром да се некада бавио пчеларством планира и тај „занат“ обновити, а медицину ће оставити за понекада... Скривену од очију јавности доктор Хасифић је крио своју љубав према гитари. Тек пробрано друштво је имало прилику чути га како свира и пјева. Све четири његове кћерке су завршиле музичку школу, па су му помогле да додатно открива тајни свијет нота. Тако је, уз младе снаге, растао музички таленат и умијеће доктора Хасифића.

 

Ко је Есад Хасифић?

 
Рођен је 1959. године у Јањи. Завршио је бијељинску гимназију, а потом Медицински факултет у Тузли. Током љекарске каријере завршио је специјализацију, тада се тако звало, опште медицине, као и едукације за ултразвучну дијагностику абдомена (Тузла), те врата и штитне жлијезде (Добој). Био је шеф Одјељења породичне медицине у Јањи током три мандата. Жеља за сталним учењем одвела га је и на поље фитотерапије гдје је, такође, завршио потребне едукације. Био је активан члан Удружења доктора породичне медицине РС. Дуги низ година био је клупски љекар Фудбалског клуба „Подриње“ из Јање. Добитник је златне значке Општине Бијељина за остварене успјехе на професионалном и хуманитарном пољу. Ожењен је, отац четири кћерке.


 
 

 
Након 40 година рада, ја могу рећи да су људи у Јањи изузетно вриједан и предузимљив народ. Али, све то на личном нивоу. Као колектив, Јањарци - како се самоидентификујемо - не знају дјеловати организовано, са неким јасним, вишим циљем. И зато је, у том друштвеном смислу Јања данас ту гдје јесте”, преписао је једну од својих посљедњих, званичних дијагноза доктор Есад Хасифић.
 
(Семберија инфо)                       
​