Даница Мојић васпитач, професор разредне наставе и мастер педагог, пуне 32 године чланица је СПД „Србадија“: ,,Србадија’’ ми је оплеменила живот на један посебан начин
Уступљене фотографијеј
Даница Мојић васпитач, професор разредне наставе и мастер педагог, пуне 32 године чланица је СПД „Србадија“
,,Србадија’’ ми је оплеменила живот на један посебан начин
Извор: Семберија инфо
У интервјуу за „Семберија инфо“, Даница Мојић се присјећа почетака и неких од незаборавних момената јединственог музичког путовања са ,,Србадијом’’, које траје више од три деценије. ,,Србадија’’ је, каже, мјесто у којем живи њена љубав према музици.
Да кренемо од самог почетка, од оног дана када сте одлучили да се придружите „Србадији“, шта Вас је вукло ка тој одлуци која Вам је оплеменила живот?
-Од најранијег дјетињства музика је заузимала изузетно важно мјесто у мом животу и од своје пете године сам, као и већина свештеничке дјеце, почела да пјевам у цркви, за пјевницом. Моја покојна мајка је дивно пјевала, тата такође и, хвала драгом Богу, брат и ја смо од родитеља наслиједили музикалност и обоје смо завршили основну музичку школу, свирали смо клавир. Посебно памтим наша породична путовања, током којих смо, возећи се у нашој бијелој фолксваген буби, пјевали староградске пјесме и севдалинке. И дан-данас чувам неке плоче које су се у нашој кући слушале. Поред пјевања у хору Музичке школе, пјевала сам и у хору моје основне школе и свирала тамбурицу-прим у школском оркестру. У седмом разреду основне школе учланила сам се у ,,Музичку омладину Бијељине’’, у којој су се окупљали људи од којих сам учила и упијала сваку њихову ријеч, слушала пјесме које су пјевали и уживала што сам, иако међу најмлађима, била дио такве екипе. ,,Музичка омладина’’ ми је отворила потпуно нове видике и значајно формирала мој музички укус, те пружила прилику да први пут отпутујем у иностранство, учествујем на бројним значајним догађајима, концертима, видим многе музичке звијезде тог времена, учествујем на сусретима музичке омладине, пјевам у рок групи и сл. Из тог времена су ми остала драга пријатељства, која и сада пажљиво чувам и његујем. Након завршетка основне школе, план је био да наставим школовање у Средњој музичкој школи „Корнелије Станковић“ у Београду. У посљедњем тренутку сам се предомислила и одустала од тога, јер сам схватила да, са 14 година, нисам спремна за одлазак у велики град, далеко од породице. Уписала сам Гимназију и наставила да пјевам, како у Музичкој омладини и Градском хору, тако и на школским приредбама, литерарним вечерима, чувеним гимназијским квизовима и сл. С обзиром да сам свештеничко дијете, за професорицу Десанку и хор „Његош“ из Тузле сам већ раније чула и, када је 1992. године професорица дошла у Бијељину и обновила рад СПД „Србадија“, које је, прије свега, црквени хор, било је сасвим логично да постанем дио таквог друштва. Од тог јула 1992. године, па до данас, са „Србадијом“ сам отпјевала на стотине Литургија, концерата, хуманитарних догађаја, учествовала на многим значајним прославама у РС и Србији, освојила на десетине награда и признања, стекла бројне пријатеље и, заиста, оплеменила свој живот на један посебан начин.
Када се осврнете на протекле три деценије, шта је за Вас „Србадија“, љубав према музици, дружење са члановима хора, дружење са публиком или све то скупа?
-СПД „Србадија“ је, свих ових година, баш све то што сте рекли, прије свега, уточиште у којем живи моја љубав према музици, нарочито духовној, јер ми је и даље најдраже пјевање на Светој литургији. Поред тога, „Србадија“ је мјесто у којем су пјевали и пјевају неки од мојих најближих пријатеља, људи који су са мном, у протекле три деценије, дијелили добре и мање добре тренутке, мјесто у којем, данас, пјевају дјеца мојих пријатеља. На стотине младих је прошло кроз „Србадију“ и свих ових година, као подршка професорици Десанки, бринула сам о њима и, вјерујем и надам се, дала свој скроман допринос њиховом одрастању. Једно од те дивне дјеце је и доцент др Јелена Тракиловић, диригент СПД „Србадија“ и професорица на Педагошком факултету у Бијељини, чије сам одрастање пратила и радовала се сваком њеном и нашем заједничком успјеху, на хорским сценама широм свијета, срећна што смо из године у годину све успјешнији. Посебно ме радује што „Србадија“ има свој подмладак, Дјечији хор, који води Јелена и који броји више од 80 дјеце, узраста од три до 12 година. Што се тиче дружења са публиком, морам признати да одувијек волим сцену и осјећам се добро када сам пред публиком, тако да је и то један од разлога зашто и даље, несмањеним жаром, учествујем у свим наступима СПД „Србадија“, без обзира да ли је то у Бијељини, Дервенти, Београду или Јужној Кореји.
Да ли имате податак колико сте земаља до сада посјетили и из ког дијела свијета носите неке посебне утиске?
-Од обнављања СПД „Србадија“, професор др Десанка Тракиловић и сви ми са њом, тежили смо да урадимо више и боље, да закорачимо изван наших локалних оквира, тако да смо се одважили и почели да путујемо и пјевамо концерте у другим градовима, у Србији и Црној Гори, учествујемо у различитим манифестацијама и, 2000. године, изађемо на свјетску хорску сцену, у Линц (Аустрија), на Прву хорску олимпијаду. Охрабрени успјехом и медаљама које смо тада освојили, интензивно само радили и, до сада, наступили у више од десет земаља свијета и освојили на десетине медаља и признања. Када се осврнем и присјетим свих путовања, тешко је издвојити неко, јер су сва та путовања обогатила мој живот и отворила ми нове видике, кроз познанства са различитим људима и уживање у предивним предјелима и градовима. Посебно су ми драга љетовања са ,,Србадијом’’, такмичења у Италији, Шпанији, Грчкој, пар сати у Риму, учешће у обиљежавању 860 година Града Москва, као и 12. хорска олимпијада у Јужној Кореји, гдје смо имали прилику да се сретнемо са потпуно другачијом културом и, тако далеко од наше мале Бијељине и РС, представимо музику, игре и обичаје свог народа и за то будемо награђени златном медаљом и овацијама публике.
Да ли је истина да чланови хора, посебно они који су дужи низ година ту, с временом постану као једна велика породица?
-Заиста је истина да смо ми у „Србадији“ као једна велика породица, бринемо једни о другима, подржавамо се међусобно и, као и свака породица, радујемо се што смо се, напокон, након 30 година од обнављања Хора, 2020. године скућили у простору Соколског дома. У том простору редовно одржавамо пробе, припремамо се за путовања и такмичења, организујемо различите концерте, промоције књига, предавања, чувамо нашу хорску гардеробу, нототеку, инструменте и сл. Као права породица, домаћински се односимо према свему што „Србадија“ има и представља и трудимо се да наши чланови, прије свега, расту у добре људе, који ће у свим сегментима друштва и након одласка из „Србадије“ бити успјешни и признати. Већ годинама, највећу бригу и послове СПД „Србадија“, поред диригената проф. др Десанке Тракиловић и доц. др Јелене Тракиловић, водимо Стеван Чукић и ја, Стеван као предсједник СПД „Србадија“ и ја као потпредсједник. То је чувени „квартет’’ ,,Србадије’’, мала породица која око себе окупља и брине о више од 100 чланова, узраста од 12 година, па навише, екипа која пише пројекте, организује хорски фестивал „Мајске музичке свечаности“, организује одласке на такмичења и бави се свим другим пословима који се тичу успјешног функционисања „Србадије“.
Ове године „Србадија“ обиљежава значајан јубилеј, 125 година постојања. Шта значи бити дио једне такве успјешне приче?
-Изузетна је част и одговорност бити дио друштва које слави 125 година постојања. СПД „Србадија“ је основано 1899. године и, у то доба, крајем 19. вијека, окупљало је најистакнутије грађане Бијељине тог времена. Хор има богату и дугу традицију, а остало је забиљежено да је ,,Србадијом’’ једном приликом дириговао и сам Мокрањац. Имајући у виду да сваке недјеље у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице пјевамо баш Литургију коју је компоновао Мокрањац, ми чувамо све оно што „Србадија“ представља свих ових година, више од једног вијека. Посебна је радост што, захваљујући проф. др Десанки Тракиловић, која је обновила рад СПД „Србадија“ и све своје умне, стручне, физичке и духовне снаге уложила у Хор, ми сада живимо и градимо златно доба „Србадије“. Посебно морам да истакнем извођење националне опере „Кнез Иво од Семберије“, коју је СПД „Србадија“ 2021. године извела у Соколском дому, под диригентском управом доц. др Јелене Тракиловић, чиме смо исписали важну страницу у култури и историји нашег града, РС и региона. Када се осврнем иза себе, велика је љубав, труд, рад и посвећеност уложена у ,,Србадију’’ у протекле три деценије, али је све то вишеструко враћено, кроз љубав вјерног народа на Литургијама, наше публике широм свијета, кроз успомене са путовања и све награде и признања које смо добили.
Када смо код успјеха хора, у мноштву награда и признања, вјероватно је тешко неку издвојити посебно. Једна од њих је и освојена златна медаља на Свјетским хорским играма у Јужној Кореји, у конкуренцији више од 500 хорова из цијелог свијета. Да ли је нека награда Вама посебно драга?
-Најдраже признање које СПД „Србадија“ носи ми је, свакако, Орден Светог Саве, који су од Српске православне цркве добили и СПД „Србадија“ и проф. Десанка лично. Велика је част за све нас и то што су СПД „Србадија“ и проф. Десанка Тракиловић носиоци Ордена Његоша, који додијелио предсједник Српске. Што се тиче награда, памтим свако такмичење, чувам га у мислима, у срцу, на фотографијама. Никада не могу заборавити прво такмичење у Будимпешти, 2001. године, јер и данас памтим осјећај који сам имала када су на сцени прогласили да смо освојили златну медаљу у категорији традиционалне музике. Ту радост, загрљаје и сузе радоснице тешко је описати ријечима. Врло ми је драго и такмичење у Будимпешти 2005. године, када смо били побједници у двије категорије и освојили Специјалну награду. Сјећам се и такмичења у Барселони, када смо, након 30 сати вожње аутобусом, освојили златну медаљу и били хор са највише освојених поена на цијелом такмичењу. Наравно, посљедња златна медаља са 12. хорске олимпијаде у Јужној Кореји ми је, такође, врло драга, јер смо наступили са нашим традиционалним пјесмама, играма и обичајима, препознати смо и, у тако јакој конкуренцији, награђени златном медаљом. У тренуцима када са свјетске хорске сцене чујете име СДП „Србадија“ осјећате понос, радост, љубав и тада знате да све што радите није узалуд и да сте дио културне репрезентације свог града и цијеле РС. Као потврда свих награда је чињеница да је „Србадија“ најбоље рангирани српски хор на листи коју формира Интеркултур фондација - Музика Мунди, на којој смо тренутно на 25. мјесту у категорији Фолклор.
И на крају, шта бисте поручили младима који размишљају да се прикључе Хору?
-Када сте ме позвали да радимо овај интервју, питала сам се зашто би некоме била занимљива моја лична прича. Сада, када сам направила једну ретроспективу мог музичког путовања у протеклим деценијама, дугујем Вам захвалност, јер сте ме подсјетили зашто се бавим музиком и зашто пјевам у „Србадији“. Сигурно не бих имала овакав осмијех на лицу, радост и љепоту живота да музика није била са мном и уз мене и да нисам цијелог живота пјевала, путовала и дружила се са себи сличнима. Пјевање ми је донијело много радости, лијепих успомена и незаборавних искустава која су оплеменила мој живот. Користим ову прилику да позовем све оне који воле да пјевају да нам се прикључе, како у Дјечији хор, тако и у мјешовити хор СПД „Србадија“. Добродошли су сви који желе да пјевају са нама на Литургијама, концертима, али и да путују са нама по свијету, освајају златне медаље и буду најбољи амбасадори своје земље. Хвала Вам на овом подсјећању и на прилици да, можда, будем инспирација некоме ко жели да нам се придружи и свој живот оплемени пјевањем у СПД „Србадија“!
,,Србадија’’ ми је оплеменила живот на један посебан начин
Извор: Семберија инфо
У интервјуу за „Семберија инфо“, Даница Мојић се присјећа почетака и неких од незаборавних момената јединственог музичког путовања са ,,Србадијом’’, које траје више од три деценије. ,,Србадија’’ је, каже, мјесто у којем живи њена љубав према музици.
Да кренемо од самог почетка, од оног дана када сте одлучили да се придружите „Србадији“, шта Вас је вукло ка тој одлуци која Вам је оплеменила живот?
-Од најранијег дјетињства музика је заузимала изузетно важно мјесто у мом животу и од своје пете године сам, као и већина свештеничке дјеце, почела да пјевам у цркви, за пјевницом. Моја покојна мајка је дивно пјевала, тата такође и, хвала драгом Богу, брат и ја смо од родитеља наслиједили музикалност и обоје смо завршили основну музичку школу, свирали смо клавир. Посебно памтим наша породична путовања, током којих смо, возећи се у нашој бијелој фолксваген буби, пјевали староградске пјесме и севдалинке. И дан-данас чувам неке плоче које су се у нашој кући слушале. Поред пјевања у хору Музичке школе, пјевала сам и у хору моје основне школе и свирала тамбурицу-прим у школском оркестру. У седмом разреду основне школе учланила сам се у ,,Музичку омладину Бијељине’’, у којој су се окупљали људи од којих сам учила и упијала сваку њихову ријеч, слушала пјесме које су пјевали и уживала што сам, иако међу најмлађима, била дио такве екипе. ,,Музичка омладина’’ ми је отворила потпуно нове видике и значајно формирала мој музички укус, те пружила прилику да први пут отпутујем у иностранство, учествујем на бројним значајним догађајима, концертима, видим многе музичке звијезде тог времена, учествујем на сусретима музичке омладине, пјевам у рок групи и сл. Из тог времена су ми остала драга пријатељства, која и сада пажљиво чувам и његујем. Након завршетка основне школе, план је био да наставим школовање у Средњој музичкој школи „Корнелије Станковић“ у Београду. У посљедњем тренутку сам се предомислила и одустала од тога, јер сам схватила да, са 14 година, нисам спремна за одлазак у велики град, далеко од породице. Уписала сам Гимназију и наставила да пјевам, како у Музичкој омладини и Градском хору, тако и на школским приредбама, литерарним вечерима, чувеним гимназијским квизовима и сл. С обзиром да сам свештеничко дијете, за професорицу Десанку и хор „Његош“ из Тузле сам већ раније чула и, када је 1992. године професорица дошла у Бијељину и обновила рад СПД „Србадија“, које је, прије свега, црквени хор, било је сасвим логично да постанем дио таквог друштва. Од тог јула 1992. године, па до данас, са „Србадијом“ сам отпјевала на стотине Литургија, концерата, хуманитарних догађаја, учествовала на многим значајним прославама у РС и Србији, освојила на десетине награда и признања, стекла бројне пријатеље и, заиста, оплеменила свој живот на један посебан начин.
Када се осврнете на протекле три деценије, шта је за Вас „Србадија“, љубав према музици, дружење са члановима хора, дружење са публиком или све то скупа?
-СПД „Србадија“ је, свих ових година, баш све то што сте рекли, прије свега, уточиште у којем живи моја љубав према музици, нарочито духовној, јер ми је и даље најдраже пјевање на Светој литургији. Поред тога, „Србадија“ је мјесто у којем су пјевали и пјевају неки од мојих најближих пријатеља, људи који су са мном, у протекле три деценије, дијелили добре и мање добре тренутке, мјесто у којем, данас, пјевају дјеца мојих пријатеља. На стотине младих је прошло кроз „Србадију“ и свих ових година, као подршка професорици Десанки, бринула сам о њима и, вјерујем и надам се, дала свој скроман допринос њиховом одрастању. Једно од те дивне дјеце је и доцент др Јелена Тракиловић, диригент СПД „Србадија“ и професорица на Педагошком факултету у Бијељини, чије сам одрастање пратила и радовала се сваком њеном и нашем заједничком успјеху, на хорским сценама широм свијета, срећна што смо из године у годину све успјешнији. Посебно ме радује што „Србадија“ има свој подмладак, Дјечији хор, који води Јелена и који броји више од 80 дјеце, узраста од три до 12 година. Што се тиче дружења са публиком, морам признати да одувијек волим сцену и осјећам се добро када сам пред публиком, тако да је и то један од разлога зашто и даље, несмањеним жаром, учествујем у свим наступима СПД „Србадија“, без обзира да ли је то у Бијељини, Дервенти, Београду или Јужној Кореји.
Да ли имате податак колико сте земаља до сада посјетили и из ког дијела свијета носите неке посебне утиске?
-Од обнављања СПД „Србадија“, професор др Десанка Тракиловић и сви ми са њом, тежили смо да урадимо више и боље, да закорачимо изван наших локалних оквира, тако да смо се одважили и почели да путујемо и пјевамо концерте у другим градовима, у Србији и Црној Гори, учествујемо у различитим манифестацијама и, 2000. године, изађемо на свјетску хорску сцену, у Линц (Аустрија), на Прву хорску олимпијаду. Охрабрени успјехом и медаљама које смо тада освојили, интензивно само радили и, до сада, наступили у више од десет земаља свијета и освојили на десетине медаља и признања. Када се осврнем и присјетим свих путовања, тешко је издвојити неко, јер су сва та путовања обогатила мој живот и отворила ми нове видике, кроз познанства са различитим људима и уживање у предивним предјелима и градовима. Посебно су ми драга љетовања са ,,Србадијом’’, такмичења у Италији, Шпанији, Грчкој, пар сати у Риму, учешће у обиљежавању 860 година Града Москва, као и 12. хорска олимпијада у Јужној Кореји, гдје смо имали прилику да се сретнемо са потпуно другачијом културом и, тако далеко од наше мале Бијељине и РС, представимо музику, игре и обичаје свог народа и за то будемо награђени златном медаљом и овацијама публике.
Да ли је истина да чланови хора, посебно они који су дужи низ година ту, с временом постану као једна велика породица?
-Заиста је истина да смо ми у „Србадији“ као једна велика породица, бринемо једни о другима, подржавамо се међусобно и, као и свака породица, радујемо се што смо се, напокон, након 30 година од обнављања Хора, 2020. године скућили у простору Соколског дома. У том простору редовно одржавамо пробе, припремамо се за путовања и такмичења, организујемо различите концерте, промоције књига, предавања, чувамо нашу хорску гардеробу, нототеку, инструменте и сл. Као права породица, домаћински се односимо према свему што „Србадија“ има и представља и трудимо се да наши чланови, прије свега, расту у добре људе, који ће у свим сегментима друштва и након одласка из „Србадије“ бити успјешни и признати. Већ годинама, највећу бригу и послове СПД „Србадија“, поред диригената проф. др Десанке Тракиловић и доц. др Јелене Тракиловић, водимо Стеван Чукић и ја, Стеван као предсједник СПД „Србадија“ и ја као потпредсједник. То је чувени „квартет’’ ,,Србадије’’, мала породица која око себе окупља и брине о више од 100 чланова, узраста од 12 година, па навише, екипа која пише пројекте, организује хорски фестивал „Мајске музичке свечаности“, организује одласке на такмичења и бави се свим другим пословима који се тичу успјешног функционисања „Србадије“.
Ове године „Србадија“ обиљежава значајан јубилеј, 125 година постојања. Шта значи бити дио једне такве успјешне приче?
-Изузетна је част и одговорност бити дио друштва које слави 125 година постојања. СПД „Србадија“ је основано 1899. године и, у то доба, крајем 19. вијека, окупљало је најистакнутије грађане Бијељине тог времена. Хор има богату и дугу традицију, а остало је забиљежено да је ,,Србадијом’’ једном приликом дириговао и сам Мокрањац. Имајући у виду да сваке недјеље у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице пјевамо баш Литургију коју је компоновао Мокрањац, ми чувамо све оно што „Србадија“ представља свих ових година, више од једног вијека. Посебна је радост што, захваљујући проф. др Десанки Тракиловић, која је обновила рад СПД „Србадија“ и све своје умне, стручне, физичке и духовне снаге уложила у Хор, ми сада живимо и градимо златно доба „Србадије“. Посебно морам да истакнем извођење националне опере „Кнез Иво од Семберије“, коју је СПД „Србадија“ 2021. године извела у Соколском дому, под диригентском управом доц. др Јелене Тракиловић, чиме смо исписали важну страницу у култури и историји нашег града, РС и региона. Када се осврнем иза себе, велика је љубав, труд, рад и посвећеност уложена у ,,Србадију’’ у протекле три деценије, али је све то вишеструко враћено, кроз љубав вјерног народа на Литургијама, наше публике широм свијета, кроз успомене са путовања и све награде и признања које смо добили.
Када смо код успјеха хора, у мноштву награда и признања, вјероватно је тешко неку издвојити посебно. Једна од њих је и освојена златна медаља на Свјетским хорским играма у Јужној Кореји, у конкуренцији више од 500 хорова из цијелог свијета. Да ли је нека награда Вама посебно драга?
-Најдраже признање које СПД „Србадија“ носи ми је, свакако, Орден Светог Саве, који су од Српске православне цркве добили и СПД „Србадија“ и проф. Десанка лично. Велика је част за све нас и то што су СПД „Србадија“ и проф. Десанка Тракиловић носиоци Ордена Његоша, који додијелио предсједник Српске. Што се тиче награда, памтим свако такмичење, чувам га у мислима, у срцу, на фотографијама. Никада не могу заборавити прво такмичење у Будимпешти, 2001. године, јер и данас памтим осјећај који сам имала када су на сцени прогласили да смо освојили златну медаљу у категорији традиционалне музике. Ту радост, загрљаје и сузе радоснице тешко је описати ријечима. Врло ми је драго и такмичење у Будимпешти 2005. године, када смо били побједници у двије категорије и освојили Специјалну награду. Сјећам се и такмичења у Барселони, када смо, након 30 сати вожње аутобусом, освојили златну медаљу и били хор са највише освојених поена на цијелом такмичењу. Наравно, посљедња златна медаља са 12. хорске олимпијаде у Јужној Кореји ми је, такође, врло драга, јер смо наступили са нашим традиционалним пјесмама, играма и обичајима, препознати смо и, у тако јакој конкуренцији, награђени златном медаљом. У тренуцима када са свјетске хорске сцене чујете име СДП „Србадија“ осјећате понос, радост, љубав и тада знате да све што радите није узалуд и да сте дио културне репрезентације свог града и цијеле РС. Као потврда свих награда је чињеница да је „Србадија“ најбоље рангирани српски хор на листи коју формира Интеркултур фондација - Музика Мунди, на којој смо тренутно на 25. мјесту у категорији Фолклор.
И на крају, шта бисте поручили младима који размишљају да се прикључе Хору?
-Када сте ме позвали да радимо овај интервју, питала сам се зашто би некоме била занимљива моја лична прича. Сада, када сам направила једну ретроспективу мог музичког путовања у протеклим деценијама, дугујем Вам захвалност, јер сте ме подсјетили зашто се бавим музиком и зашто пјевам у „Србадији“. Сигурно не бих имала овакав осмијех на лицу, радост и љепоту живота да музика није била са мном и уз мене и да нисам цијелог живота пјевала, путовала и дружила се са себи сличнима. Пјевање ми је донијело много радости, лијепих успомена и незаборавних искустава која су оплеменила мој живот. Користим ову прилику да позовем све оне који воле да пјевају да нам се прикључе, како у Дјечији хор, тако и у мјешовити хор СПД „Србадија“. Добродошли су сви који желе да пјевају са нама на Литургијама, концертима, али и да путују са нама по свијету, освајају златне медаље и буду најбољи амбасадори своје земље. Хвала Вам на овом подсјећању и на прилици да, можда, будем инспирација некоме ко жели да нам се придружи и свој живот оплемени пјевањем у СПД „Србадија“!
