ПОЗОРИШТЕ СЦЕНА: Осамдесет шест година од прве представе
За оне који не знају, или неће да знају, позоришна умјетност у Бијељини има дугу традицију. Године 1927. из бијељинске Гимназије излази прва генерација матураната, а оснива се и студенстко друштво, Удружење југословенске академске омладине. Заостала босанска касаба тако добија до тада незабиљежену трансфузију свјеже интелектуалне крви. Године 1932. са радом почиње библиотека „Филип Вишњић“ и друштво истог имена. Од тада потреба интелектуалне јавности за позориштем расте. У другој половини 1934. године, у канцеларији у згради Општине, тадашњи корифеји бијељинске културе формирају градско Позориште. Шапчанин Бошко Протић даје му име Омладинска група „Сцена“. На истој сједници, Друштво усваја правила рада и формира управни и надзорни одбор. Одлучено је да прва представа буде Нушићев „Свет“. Уз помоћ Кола српских сестара и професора гимназије, пред публику се изашло 18. фебруара 1935. године у Соколском дому. Материјални успјех прве представе био је веома добар.
Позориште „Сцена“ је до 1941. године дало 36 премијера, што представља заиста импозантан број. Глумци су били припадници свих друштвених слојева и град је живио за своје позориште. „Сцена“ је гостовала и у сусједним градовима – Брчко, Зворник, Лозница и Бања Ковиљача. У Бијељини су гостовале југословенске позоришне величине попут Добрице Милутиновића и првакиње београдске Опере Бахрије Нури-Хаџић. Идилу бијељинског позоришта прекинуо је рат.
Позориште у Бијељини наставило је рад послије Другог свјетског рата у оквиру драмске секције при КУД-у „Радојка Лакић“ у периоду од 1946. до 1953. године. Ово позориште дало је 15 премијера, углавном домаћих писаца, уз тада неизбјежну идеолошку представу тадашњег социјалистичког класика Николаја Островског – „Како се калио челик“. Поновни почетак био је мукотрпан и позориште није достигло квалитет предратне дружине. Спона између предратне и тадашње позоришне сцене био је легенда бијељинског глумишта, златарски мајстор Арсен Ацо Симић. Један од оснивача „Сцене“ и тумач једне од главних улога у првој представи „Свет“, играо је главне улоге или је био режисер у преко 20 представа од 1935. до шездесетих година прошлог вијека. Био је једини Бијељинац који је од 1930. године глумио у путујућем позоришту Милана Томића из Београда. У престоници је упознао великане позоришне сцене Добрицу Милутиновића, Љубинку Бобић, Љубишу Јовановића, Жанку Стокић и многе друге, а имао је и понуду да игра у Београдском драмском позоришту. Ипак се вратио у Бијељину и око четрдесет година био је „алфа и омега“ на сцени нашег позоришта. Арсен Ацо Симић је живио позориште.
Два догађаја почетком педесетих година 20. вијека су одлучујуће утицала на даљи развој „Сцене“. Због пораста броја глумаца и квалитета представа, глумачка секција се одлуком СО Бијељина одвојила од КУД-а и 10. децембра 1953. године прерасла је у Аматерско позориште „Сцена“. Изградњом кина „Радник“ ослобођена је дотадашња зграда у центру града и адаптирана је за позориште, чиме су глумци добили своју кућу и све услове за рад. Прва представа обновљеног позоришта била је „Шума“ Николаја Островског, премијерно одиграна 1. јануара 1954. године. Нова зграда пружала је одговарајуће услове за прави позоришни замах, па је сваке године до краја шездесетих давано по пет и више премијера. Театар је имао професионалног редитеља, своје шминкере, гардеробере, кројаче, мајсторе за бину – све у једном, праву позоришну атмосферу. Појавом листа за културу „Бразде“ јавља се и позоришна критика, као неизбјежан начин валоризације умјетности на „даскама које живот значе“.
Од првог Фестивала драмских умјетности у Травнику 1959. године, „Сцена“ је била редован учесник. Највећи успјех у овом свом „златном добу“ ансамбл је постигао на трећем Фестивалу у Високом 1961. године када је са представом „Аутобиографија“ Бранислава Нушића освојио друго мјесто и представљао Босну и Херцеговину на Југословенској смотри драмских аматера на Хвару. Глумац „Сцене“ Мехмедалија Пашалић је на оба фестивала освојио награде за најбољу главну мушку улогу. Углед који је позориште „Сцена“ уживало потврђен је додјелом организације шестог фестивала у Бијељини од 19. до 30. јуна 1964. године. Аматери из Бијељине учествовали су са представом „Отац“ Аугуста Стриндберга у режији Воје Билановића. На врхунцу свог најуспјешнијег периода, ансамбл „Сцене“ 1966. године имао је 120 чланова, 300 ученика у пионирској и омладинској секцији. Те године позориште је имало шест премијера, чак 73 представе и више од 13.000 гледалаца.
Рушењем старе зграде позоришта и преласком позоришта у Омладински дом, позоришни живот је изгубио ентузијазам и полет. Истина, обезбијеђене су просторије за рад позоришне дружине, али сцена и амбијент у Дому омладине уопште нису позоришни. Ипак, позориште је и даље доста добро радило. Године 1969. у Бијељини је одржан 11. Фестивал аматерских позоришта у Босни и Херцеговини. Аматерско позориште „Сцена“ је на овом фестивалу извело „Клопку за беспомоћног човјека“ Робера Томаса у режији Ђордана Пелајића. „Сцена“ је редовно учествовала на Фестивалима драмских аматера БиХ. На 12. фестивалу у Дервенти 1970. године требало је да се иде са представом „Госпођа министарка“, али је због изненадне смрти редитељке Ковиљке Ристић наступ отказан. На следећем фестивалу у Тешњу одржаном од 25. маја до 3. јуна 1971. године, Зора Ђокић добија награду за главну женску улогу. На 14. фестивалу у Коњицу 1972. године, представа „Омер и Мерима“ успјешно представља Бијељину. „Сцена“ на 15. фестивалу у Травнику 1973. године учествује са комадом Љубинке Бобић „Породица Бло“. Богдан Госпић добија награду за улогу Јаблана, тј. за главну мушку улогу. Следеће године у Брчком позориште даје представу „Таква љубав“ Павела Кохоута, у режији гостујућег редитеља Могумира Клеве. На тој позоришној смотри Жарко Мићић добија награду за главну мушку улогу.
Година 1976. доноси „Сцени“ друго мјесто на републичком Фестивалу са представом Мирослава Фелдмана „Из мрака“, у режији Емина Салихбеговића, са којом бијељински аматери представљају БиХ на Југословенкој смотри драмских аматера у Призрену. Уз одличне критике, ова представа је избацила у први план Стојанку Ђукановић и њену животну улогу Марије Валентин. Јубиларни 20. фестивал у Бановићима 1978. године представи „Сцене“ „Столица која се љуља“ Новака Новака, у режији Слободана Петровића, доноси чак шест награда. Године 1979. Савез аматерских друштава БиХ додијелио је „Сцени“ награду „Стипо Лозић“, која се сваке године додјељује позоришту које у току једне сезоне прикаже највећи број представа. Богдан Госпић је са поменутом представом излазио пред публику преко 120 пута. У априлу 1981. године у Бијељини је одиграна премијера комада „Прљаве руке“ Жан Пол Сартра у режији Бориса Ковача из Београда. Критике ове представе биле су врло похвалне.
Недуго послије успијеха представе „Прљаве руке“, у јануару 1982. године, сазнајемо да су просторије „Сцене“ хладне, да је дуг преко 50.000 тадашњих динара и да омладински ансамбл не може да ради због хладних просторија. Једини свијетли тренутак са почетка осамдесетих била је представа „Људи с југа“ Ахмета Обрадовића, у режији Жарка Мићића, која је била доста запажена на 25. фестивалу у Коњицу. Године 1985. одиграна је представа „Народ иште смијалиште“ у режији Емина Хазуровића. На смотри аматера БиХ представа добија лоше критике, а лист „Ослобођење“ констатује „кризу ансамбла“. Многи старији глумци престају да наступају, а чинило се да излаз није на видику.
Долазак гостујућег режисера Обрада Радуловића из Београда, означио је прекретницу у раду „Сцене“. Режирао је само двије представе, али је поставио репер за будућност. Ренесансна комедија Никола Макијавелија, „Мандрагола“, појавила се у априлу 1986. године. На фестивалу Међурепубличке заједнице културе „Сава“ у Богатићу од 16. до 26. априла исте године, представа је добила награде за костим, музику и сценски покрет, а Обрад Радуловић је добио специјалну награду за режију. На 27. фестивалу драмских аматера БиХ представа је добила другу награду жирија, а Емир Јолдић добио је специјалну награду стручног жирија за глуму. Квалитет ове представе најбоље је потврђен њеним гостовањем у Дому омладине у Београду.
У другој половини осамдесетих година Дом омладине у Бијељини припадао је онима чије име и носи. Изузетно активни и успјешни били су Музичка омладина, ликовни клуб „Генеза“ и друга омладинска удружења. Координатор омладинског рада био је образовани и способни Салем Чорбо. Није чудо што се и позориште тада опоравило. „Сцену“ су преузели млади и жељни људи. Представа „Хероји биједе“ Милана Д. Вукотића у режији младог Душана Тузланчића појавила се 1988. године. Представа је ушла међу 12 најбољих на републичком такмичењу у Тешњу. Тридесетог марта 1989. године у Омладинском дому премијерно је приказана „Црна рупа“ Горана Стефановског у режији Душана Тузланчића. На републичком такмичењу у Бугојну, у мају исте године, ова представа постиже тријумф – најбоља представа, најбоља режија, сценографија, главна мушка улога и специјална награда за комплетан графички дизајн представе Мирославу Вајагићу и Слободану Крстићу. На Југословенском фестивалу у Требињу од 10. до 18. јула, Амир Ћосић је добио Златну маску за најбољу мушку улогу, Душан Тузланчић специјалну награду за режију и Богдан Госпић специјално признање за улогу Оца. Били су то звјездани тренуци бијељинског позоришта.
Последња представа АП „Сцена“ била је „Злочин на козјем острву“ Уга Бетија у режији Душана Тузланчића. Било је то у мају 1991. године. На ФЕДРИ у Бугојну играна је на отвореном. Према сјећању Душана Тузланчића, негдје на половини представе почео је страшан пљусак, али глумци нису прекинули представу и публика није отишла прије краја. „Сцена“ је 1990. године пререгистрована у Градско позориште са жељом да театар постане професионалан. Постојали су реални планови о претварању старе магазе у центру града у камерну сцену са стотињак мјеста. Ово је било могуће урадити са релативно малим средствима, али поново је напала балканска алергија. Рад позоришта је угашен.
Позориште „Сцена“ је за скоро шест деценија дало преко 150 премијера и кроз њега је прошло око 700 глумаца. Немогуће је у раду оваквог обима обухватити све аспекте нечега што је трајало скоро 60 година. Овај текст је само скроман покушај валоризације нечега што је дуги низ година оплемењивало нашу средину и мало враћање дуга стотинама људи који су дали свој допринос да Бијељина има и другу мапу осим географске – културну.
Semberija info - Lj. Božić
Позориште „Сцена“ је до 1941. године дало 36 премијера, што представља заиста импозантан број. Глумци су били припадници свих друштвених слојева и град је живио за своје позориште. „Сцена“ је гостовала и у сусједним градовима – Брчко, Зворник, Лозница и Бања Ковиљача. У Бијељини су гостовале југословенске позоришне величине попут Добрице Милутиновића и првакиње београдске Опере Бахрије Нури-Хаџић. Идилу бијељинског позоришта прекинуо је рат.
Позориште у Бијељини наставило је рад послије Другог свјетског рата у оквиру драмске секције при КУД-у „Радојка Лакић“ у периоду од 1946. до 1953. године. Ово позориште дало је 15 премијера, углавном домаћих писаца, уз тада неизбјежну идеолошку представу тадашњег социјалистичког класика Николаја Островског – „Како се калио челик“. Поновни почетак био је мукотрпан и позориште није достигло квалитет предратне дружине. Спона између предратне и тадашње позоришне сцене био је легенда бијељинског глумишта, златарски мајстор Арсен Ацо Симић. Један од оснивача „Сцене“ и тумач једне од главних улога у првој представи „Свет“, играо је главне улоге или је био режисер у преко 20 представа од 1935. до шездесетих година прошлог вијека. Био је једини Бијељинац који је од 1930. године глумио у путујућем позоришту Милана Томића из Београда. У престоници је упознао великане позоришне сцене Добрицу Милутиновића, Љубинку Бобић, Љубишу Јовановића, Жанку Стокић и многе друге, а имао је и понуду да игра у Београдском драмском позоришту. Ипак се вратио у Бијељину и око четрдесет година био је „алфа и омега“ на сцени нашег позоришта. Арсен Ацо Симић је живио позориште.
Два догађаја почетком педесетих година 20. вијека су одлучујуће утицала на даљи развој „Сцене“. Због пораста броја глумаца и квалитета представа, глумачка секција се одлуком СО Бијељина одвојила од КУД-а и 10. децембра 1953. године прерасла је у Аматерско позориште „Сцена“. Изградњом кина „Радник“ ослобођена је дотадашња зграда у центру града и адаптирана је за позориште, чиме су глумци добили своју кућу и све услове за рад. Прва представа обновљеног позоришта била је „Шума“ Николаја Островског, премијерно одиграна 1. јануара 1954. године. Нова зграда пружала је одговарајуће услове за прави позоришни замах, па је сваке године до краја шездесетих давано по пет и више премијера. Театар је имао професионалног редитеља, своје шминкере, гардеробере, кројаче, мајсторе за бину – све у једном, праву позоришну атмосферу. Појавом листа за културу „Бразде“ јавља се и позоришна критика, као неизбјежан начин валоризације умјетности на „даскама које живот значе“.
Од првог Фестивала драмских умјетности у Травнику 1959. године, „Сцена“ је била редован учесник. Највећи успјех у овом свом „златном добу“ ансамбл је постигао на трећем Фестивалу у Високом 1961. године када је са представом „Аутобиографија“ Бранислава Нушића освојио друго мјесто и представљао Босну и Херцеговину на Југословенској смотри драмских аматера на Хвару. Глумац „Сцене“ Мехмедалија Пашалић је на оба фестивала освојио награде за најбољу главну мушку улогу. Углед који је позориште „Сцена“ уживало потврђен је додјелом организације шестог фестивала у Бијељини од 19. до 30. јуна 1964. године. Аматери из Бијељине учествовали су са представом „Отац“ Аугуста Стриндберга у режији Воје Билановића. На врхунцу свог најуспјешнијег периода, ансамбл „Сцене“ 1966. године имао је 120 чланова, 300 ученика у пионирској и омладинској секцији. Те године позориште је имало шест премијера, чак 73 представе и више од 13.000 гледалаца.
Рушењем старе зграде позоришта и преласком позоришта у Омладински дом, позоришни живот је изгубио ентузијазам и полет. Истина, обезбијеђене су просторије за рад позоришне дружине, али сцена и амбијент у Дому омладине уопште нису позоришни. Ипак, позориште је и даље доста добро радило. Године 1969. у Бијељини је одржан 11. Фестивал аматерских позоришта у Босни и Херцеговини. Аматерско позориште „Сцена“ је на овом фестивалу извело „Клопку за беспомоћног човјека“ Робера Томаса у режији Ђордана Пелајића. „Сцена“ је редовно учествовала на Фестивалима драмских аматера БиХ. На 12. фестивалу у Дервенти 1970. године требало је да се иде са представом „Госпођа министарка“, али је због изненадне смрти редитељке Ковиљке Ристић наступ отказан. На следећем фестивалу у Тешњу одржаном од 25. маја до 3. јуна 1971. године, Зора Ђокић добија награду за главну женску улогу. На 14. фестивалу у Коњицу 1972. године, представа „Омер и Мерима“ успјешно представља Бијељину. „Сцена“ на 15. фестивалу у Травнику 1973. године учествује са комадом Љубинке Бобић „Породица Бло“. Богдан Госпић добија награду за улогу Јаблана, тј. за главну мушку улогу. Следеће године у Брчком позориште даје представу „Таква љубав“ Павела Кохоута, у режији гостујућег редитеља Могумира Клеве. На тој позоришној смотри Жарко Мићић добија награду за главну мушку улогу.
Година 1976. доноси „Сцени“ друго мјесто на републичком Фестивалу са представом Мирослава Фелдмана „Из мрака“, у режији Емина Салихбеговића, са којом бијељински аматери представљају БиХ на Југословенкој смотри драмских аматера у Призрену. Уз одличне критике, ова представа је избацила у први план Стојанку Ђукановић и њену животну улогу Марије Валентин. Јубиларни 20. фестивал у Бановићима 1978. године представи „Сцене“ „Столица која се љуља“ Новака Новака, у режији Слободана Петровића, доноси чак шест награда. Године 1979. Савез аматерских друштава БиХ додијелио је „Сцени“ награду „Стипо Лозић“, која се сваке године додјељује позоришту које у току једне сезоне прикаже највећи број представа. Богдан Госпић је са поменутом представом излазио пред публику преко 120 пута. У априлу 1981. године у Бијељини је одиграна премијера комада „Прљаве руке“ Жан Пол Сартра у режији Бориса Ковача из Београда. Критике ове представе биле су врло похвалне.
Недуго послије успијеха представе „Прљаве руке“, у јануару 1982. године, сазнајемо да су просторије „Сцене“ хладне, да је дуг преко 50.000 тадашњих динара и да омладински ансамбл не може да ради због хладних просторија. Једини свијетли тренутак са почетка осамдесетих била је представа „Људи с југа“ Ахмета Обрадовића, у режији Жарка Мићића, која је била доста запажена на 25. фестивалу у Коњицу. Године 1985. одиграна је представа „Народ иште смијалиште“ у режији Емина Хазуровића. На смотри аматера БиХ представа добија лоше критике, а лист „Ослобођење“ констатује „кризу ансамбла“. Многи старији глумци престају да наступају, а чинило се да излаз није на видику.
Долазак гостујућег режисера Обрада Радуловића из Београда, означио је прекретницу у раду „Сцене“. Режирао је само двије представе, али је поставио репер за будућност. Ренесансна комедија Никола Макијавелија, „Мандрагола“, појавила се у априлу 1986. године. На фестивалу Међурепубличке заједнице културе „Сава“ у Богатићу од 16. до 26. априла исте године, представа је добила награде за костим, музику и сценски покрет, а Обрад Радуловић је добио специјалну награду за режију. На 27. фестивалу драмских аматера БиХ представа је добила другу награду жирија, а Емир Јолдић добио је специјалну награду стручног жирија за глуму. Квалитет ове представе најбоље је потврђен њеним гостовањем у Дому омладине у Београду.
У другој половини осамдесетих година Дом омладине у Бијељини припадао је онима чије име и носи. Изузетно активни и успјешни били су Музичка омладина, ликовни клуб „Генеза“ и друга омладинска удружења. Координатор омладинског рада био је образовани и способни Салем Чорбо. Није чудо што се и позориште тада опоравило. „Сцену“ су преузели млади и жељни људи. Представа „Хероји биједе“ Милана Д. Вукотића у режији младог Душана Тузланчића појавила се 1988. године. Представа је ушла међу 12 најбољих на републичком такмичењу у Тешњу. Тридесетог марта 1989. године у Омладинском дому премијерно је приказана „Црна рупа“ Горана Стефановског у режији Душана Тузланчића. На републичком такмичењу у Бугојну, у мају исте године, ова представа постиже тријумф – најбоља представа, најбоља режија, сценографија, главна мушка улога и специјална награда за комплетан графички дизајн представе Мирославу Вајагићу и Слободану Крстићу. На Југословенском фестивалу у Требињу од 10. до 18. јула, Амир Ћосић је добио Златну маску за најбољу мушку улогу, Душан Тузланчић специјалну награду за режију и Богдан Госпић специјално признање за улогу Оца. Били су то звјездани тренуци бијељинског позоришта.
Последња представа АП „Сцена“ била је „Злочин на козјем острву“ Уга Бетија у режији Душана Тузланчића. Било је то у мају 1991. године. На ФЕДРИ у Бугојну играна је на отвореном. Према сјећању Душана Тузланчића, негдје на половини представе почео је страшан пљусак, али глумци нису прекинули представу и публика није отишла прије краја. „Сцена“ је 1990. године пререгистрована у Градско позориште са жељом да театар постане професионалан. Постојали су реални планови о претварању старе магазе у центру града у камерну сцену са стотињак мјеста. Ово је било могуће урадити са релативно малим средствима, али поново је напала балканска алергија. Рад позоришта је угашен.
Позориште „Сцена“ је за скоро шест деценија дало преко 150 премијера и кроз њега је прошло око 700 глумаца. Немогуће је у раду оваквог обима обухватити све аспекте нечега што је трајало скоро 60 година. Овај текст је само скроман покушај валоризације нечега што је дуги низ година оплемењивало нашу средину и мало враћање дуга стотинама људи који су дали свој допринос да Бијељина има и другу мапу осим географске – културну.
Semberija info - Lj. Božić
