Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
Својим највећим успјехом сматрам то што сам у овом времену, које није нимало наклоњено истинским вриједностима, успио засновати породицу и изградити један мали свијет у коме складно живим са својим пријатељима и људима који ми значе.
 
Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао?
Нешто о чему сам, још као сасвим млад маштао, била је војна професија. Чини ми се, откако сам постао кадар размишљати, историји мог народа сам дао посебно мјесто у својој глави, те о њој свакодневно размишљам. Како у тој дугој и шароликој историји посебно мјесто заузима и војска, то ме одувијек привлачило. Међутим, како су вријеме и околности чиниле своје, ја сам завршио правни факултет, али сам донекле остварио свој младалачки сан. Свједоци смо да Република Српска нема војску, тако да ту нисам много пропустио, а правничким позивом се могу борити за вриједности  које доприносе добру мог народа и Републике. Прије свега, мислим да је данас најважнији патриотски задатак сваког Србина да има породицу, дјецу и да свој посао ради поштено и најбоље што може!
 
Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
Посљедњих година, у ријетким приликама када имам слободно вријеме волим га утрошити у читање, али само „старих” класика српске књижевности. Зависно од расположења и замора можданих ћелија, избор се креће од Баште сљезове боје до Тврђаве и слично. Волим читати поезију, Јесењина, Дучића, Шантића... Настојим да читам само оно што уноси ону најједноставнију љепоту и топлину и оплемењује дух, избјегавам оптерећујуће садржаје.
 
Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
Хоби је можда блага ријеч, али се моја љубав према олдтајмеру који посједујем можда и може подвести под ту ријеч. Наиме, власник сам Заставе 1300, у народу познатије као „Тристаћ” који је био господар југословенских друмова шездесетих и седамдесетих година, а по оцјенама многих и најбоље ауто које је Застава направила, наравно по лиценци италијанског Фиата 1300. Свог Тристаћа сам наслиједио од дједа, који га је новог купио 1979. године, а до те године је возио италијански примјерак Фиата 1300 који је био 1966. годиште. Дакле, то је једна врста традиције љубави према једном аутомобилу, које не представља само скуп метала и осталих материјала, него предмет у коме су генерације одрастале, којим се одлазило на одморе, свадбе, у породилиште.
 
Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
По мом мишљењу, у Бијељини би најприје требало унаприједити дух. Живимо у граду коме се инфраструктура у посљедњих пар деценија рапидно унаприједила, стандард је, у поређењу са остатком Републике, сасвим добар. Негдје сам прочитао да у Бијељини живи пар десетина милионера. Међутим, често себи поставим питање, да ли смо као народ толико залутали у том сувом  материјализму, да смо остали и без једне трунке духа?
Бијељини под хитно треба једна велика зелена површина, која би била уређена као парк, која би имала бар основне садржаје као што су бициклистичка и пјешачка стаза. Срамота је то да је у Бијељини једина озбиљна зелена површина градски парк, којег нам је направио аустријски окупатор. Да је било до нас, можда би и ту данас биле стамбене зграде...
За ово није потребна баснословна количина новца, али је потребан дух – оно што је давно остало у сјени материјализма.

портал Семберија инфо