Међу бројним штрандовима на Зеленој пијаци посебно се издваја штанд број 305. Испуњен је лијепим рукотворинама које нас подсјећају на вриједност и љепоту традиције, а захваљујући Весни Мандић и Вукици Сејдић овдје увијек влада добро раположење и пријатна и опуштена атмосфера.
 
 
Двије другарице, Весна и Вукица, које у себи носе креативност и љубав према традицији, прошле године су на Зеленој пијаци закупиле штанд на ком суграђанима нуде своје рукотворине. Ручни рад је, кажу, посао у којем обје безгранично уживају од малих ногу. Весна је рођена и одрасла у Витезу, радила је као дактилографкиња, а Вукица је из Лукавца гдје је радила као секретарица у једној фирми. Данас су Бијељинке, а спојила их је љубав према ручним радовима. Кажу, као сестре су.

-Дактилограф сам по струци, али за себе увијек кажем да сам кројачица, јер захваљујући шиваћој машини, у тешким годинама које су услиједиле кад сам дошла у Бијељину, своје дијете сам успјела да изведем на пут’’, истиче Весна која ради и разне поправке, па је због тога многи траже на штанду: једни да им замијени рајсфершлуз на јакни или панталонама, други да нешто скрати или сузи. За оно чему треба само игла и конац, уради одмах, а кући носи што за  поправку треба да користи шиваћу машину.
 
Иначе, кад је ријеч о изложеним рукотворинама, готово да нема оних које је урадила само Весна или само Вукица. Увијек се надопуњују.
 
-Кад узмемо комад платна намијењен за, рецимо, стољњак, на њему Вукица нешто извезе, онда ја нешто исхеклам или обрнуто. Увијек се допуњујемо, а оно што желим нагласити је то да је у овај наш посао уткана велика љубав, јер тако је са ручним радовима’’, каже за портал Семберија инфо Весна.
 
Ручни радови су некада били дјелатност којом су се генерације жена, а међу њима су и наше мајке и баке,  бавиле најчешће у паузама од кућних послова.
 
- Знање је то и вјештина која се преносила с генерације на генерацију. Тако сам и ја научила ручне радове. Кад је моја мајка била сувише заокупљена кућним пословима, а ја нестрпљива да ми што прије исплете неки џемпер, тада бих, још као дјевојчица, плетиво узимала у своје руке и помало плела’’, присјећа се Вукица која каже за портлал Семберија инфо да јој ручни рад представља велико задовољство и да у томе ужива.
 
   Поштујући знање својих предака, Весна и Вукица су исхеклале, сашиле и извезле бројне пешкире, стољњаке, подметаче,  завјесе, јастуке, кецеље...Поносне су, кажу, што су пешкире које су извезли за свадбу Србијанке и Нијемца, која је љетос била на Златибору, добиле пуно ријечи хвале, те што су многи њихови радови завршили негдје у Европи.
 
-Поносне смо да смо у данашње вријеме, иако није велика потражња за ручним радовима, успјеле да отворимо овај штанд на коме нудимо и излажемо своје рукотворине. Људи дођу, погледају, кажу да их ови предмети наводе да се сјете младости, а понешто и купе’’, кажу Весна и Вукица које сматрају да је ниска куповна моћ разлог зашто људи у малом броју купују ручне радове. Међу купцима њихових рукотворина током љета су углавном били наши људи које је живот одвео у далеки свијет. Купљене рукотворине причају им причу о богатству овдашње прошлости, уљапшава им нови дом и подсјећа их на вријеме проведено у овом крају.

портал Семберија инфо (М.Решидовић)