ОСНОВНА ШКОЛА ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ У СУВОМ ПОЉУ: СЈЕЋАЊА НА РАТНУ СИРОЧАД
Прије седамдесет и три године, одмах након завршетка Другог свјетског рата, на прољеће 1946. године, у Бијељини је отворен Дом ратне сирочади „ Фадил Јахић Шпанац“.
Велико ратно страдање становништва оставило је иза себе и пуно дјеце без родитеља, ратне сирочади. Стигло их је тог прољећа у Бијељину више од стотину, из свих крајева. Многи од њих, како биљеже хроничари, нису знали ни како се зову, ни одакле су. Дом им је постао друга кућа, васпитачи су покушавали надомјестити родитељску бригу и пажњу. Ратним вихором отргнуте генерације дјеце започињале су живот у новим, хуманијим условима. У Бијељини их је те 1946. године дочекивала управница Дома Кова Радишић. Дијелили су заједно све оно што им је било на располагању, у ратом осиромашеној и опустошеној земљи.
Четири године касније Дом за ратну сирочад пресељава се у Суво Поље. О постојању Дома данас свједочи школски објекат у коме су дјеца била смјештена. Љубазношћу директора школе „Доситеј Обрадовић“, Драге Рикића, успјели смо сазнати и нешто више о Дому за ратну сирочад у Сувом Пољу. О том поратном периоду свједоче данас пожутјеле фотографије ђака и њихових васпитача.
-У Сувом Пољу Дом за ратну сирочад носио је назив „ Дико Лопандић“. Било је то вријеме када се земља обнављала. Много тога је недостајало. Међутим, како видимо у документима, дјеца нису осјећала несташице. Друштво се бринуло да им обезбиједи храну, одјећу, обућу, све што им је било неопходно. Посебно се осјећа брига за дјецу из забиљежених ријечи Сене Ресић, управнице која је једанаест година била на челу те установе. Трудила се да дјеца осјете љубав која им је недостајала, били су њој и васпитачима, како је она својевремено истицала, као дјеца, а они су се осјећали као њихови родитељи“, каже Рикић, показујући нам и факсимил телеграма који су дјеца из Дома за ратну сирочад 1958. године послали за рођендан Јосипу Брозу Титу.
Тито им се срдачно захваљује на примљеној честитки поводом рођендана и узвраћа најбоље жеље за даље успјехе у раду.
Дом за ратну сирочад 1954. године поново је пресељен у Бијељину, да би 1958. године, након дванаест година постојања, Дом за ратну сирочад био затворен. Многа дјеца су завршила школе, неки су у међувремену пронашли своје фамилије, кренули су новим животним стазама.
портал Семберија инфо
Велико ратно страдање становништва оставило је иза себе и пуно дјеце без родитеља, ратне сирочади. Стигло их је тог прољећа у Бијељину више од стотину, из свих крајева. Многи од њих, како биљеже хроничари, нису знали ни како се зову, ни одакле су. Дом им је постао друга кућа, васпитачи су покушавали надомјестити родитељску бригу и пажњу. Ратним вихором отргнуте генерације дјеце започињале су живот у новим, хуманијим условима. У Бијељини их је те 1946. године дочекивала управница Дома Кова Радишић. Дијелили су заједно све оно што им је било на располагању, у ратом осиромашеној и опустошеној земљи.
Четири године касније Дом за ратну сирочад пресељава се у Суво Поље. О постојању Дома данас свједочи школски објекат у коме су дјеца била смјештена. Љубазношћу директора школе „Доситеј Обрадовић“, Драге Рикића, успјели смо сазнати и нешто више о Дому за ратну сирочад у Сувом Пољу. О том поратном периоду свједоче данас пожутјеле фотографије ђака и њихових васпитача.
-У Сувом Пољу Дом за ратну сирочад носио је назив „ Дико Лопандић“. Било је то вријеме када се земља обнављала. Много тога је недостајало. Међутим, како видимо у документима, дјеца нису осјећала несташице. Друштво се бринуло да им обезбиједи храну, одјећу, обућу, све што им је било неопходно. Посебно се осјећа брига за дјецу из забиљежених ријечи Сене Ресић, управнице која је једанаест година била на челу те установе. Трудила се да дјеца осјете љубав која им је недостајала, били су њој и васпитачима, како је она својевремено истицала, као дјеца, а они су се осјећали као њихови родитељи“, каже Рикић, показујући нам и факсимил телеграма који су дјеца из Дома за ратну сирочад 1958. године послали за рођендан Јосипу Брозу Титу.
Тито им се срдачно захваљује на примљеној честитки поводом рођендана и узвраћа најбоље жеље за даље успјехе у раду.
Дом за ратну сирочад 1954. године поново је пресељен у Бијељину, да би 1958. године, након дванаест година постојања, Дом за ратну сирочад био затворен. Многа дјеца су завршила школе, неки су у међувремену пронашли своје фамилије, кренули су новим животним стазама.
портал Семберија инфо
