Коњовићев стваралачки опус је велики, а красе га оперска дјела, симфонијски и камерни комади, хорске и соло пјесме, те минијатуре за клавир, виолину и виолончело. Овај музички геније, чији је допринос у готово свим подручјима развоја српске музике изузетно велики,  рођен је 5. маја 1883. године у бачком мјесту Чуруг.

Ослањајући се на српску традицију, првенствено фолклор, Петар Коњовић је у српску класичну музику унио савремене европске трендове  поставивши чврсте темеље будућим нараштајима српских композитора. У те темеље уградио је и својих пет чувених опера: ,,Женидба Милоша Обилића“ или ,,Женидба Милошева“, ,,Кнез од Зете“, ,,Коштана“, ,,Сељаци“ и ,,Отаџбина“.

Своју прву оперу ,,Женидба Милошева“ Коњовић је написао још као ђак учитељске школе 1903. године, а као матурант на првом извођењу ове опере лично је дириговао мушким школским хором.

Запис о том догађају оставио је Коњовићев савременик, доцније велики књижевник Вељко Петровић: ,,Када је млади Коњовић, чупав и намргођен као што пристоји младим Титанима, дириговао своју прву литургију, у којој је било вјероватно и вагнеровских и дебисијевских призвука, омладина, другови извођачи или остали, галерија и клака, били су одушевљени и славодобитни. Старији су, разумије се, махали главом, а чувени церемонијалац и парадош, прота Купусаревић је из олтара довикнуо: Ово није опера!“.

Међутим, то  није поколебало Петра Коњовића.  Он се већ 1904. године, након краћег учетељевања у Бечеју, са скромном уштеђевином и мноштвом својих композиција појавио на Музичком конзерваторијуму у Прагу. Када су професори погледали његове партитуре, уписали су га на другу годину студија.

Након двогодишњег школовања у Прагу,  Коњовић одлази у Земун гдје води хор и предаје музику, а потом је био предавач у Српској музичкој школи у Београду.

Почетком Првог свјетског рата вратио се у Сомбор, гдје је провео наредне три године. За то вријеме поново приређује своју прву оперу ,,Женидба Милоша Обилића“ која је  1917. године изведена у Загребу.

Година 1918. означавала је крај Првог свјетског рата, распад аустро-угарске монархије, те припајање Баната, Бачке, Барање и Срема Краљевини Србији. Коњовић је био сомборски делегат представника Срба Буњеваца и других Словена који су на Великој народној  скупштини у Новом Саду 25. новембра 1918. године изгласали присаједињење ових области матици. На том засједању Коњовић је изабран за замјеника предсједника Велике народне скупштине.

Након тога он се са Златком Балоковићем упутио на музичку турнеју по европским земљама. Њихови наступи били су и својеврсна промоција новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У годинама које су услиједиле Коњовић је 1921. године био инспектор за музику у Министарству  просвете, затим до 1926. директор Опере у Загребу,  те управник осјечког, сплитског и новосадског позоришта. Период од 1939. до 1946. године провео је у Загребу, касније је постављен за професора на Музичкој академији у Београду, а затим је изабран за ректора те институције.

Године 1946. постао је редовни члан Српске академије наука и умјетности. На челу Музиколошког института САНУ био је од 1948. до 1954. године. Титулу академика додијелила му је и чешка академија наука и умјетности. Године 1960. награђен је Седмојулском наградом Социјалистичке Републике Србије за животно дјело.  

Током изузетно богате музичке каријере, Коњовић је компоновао оркестраска, камерна, клавирска, драмска и вокална дјела као што су опере, симфоније, сонате за виолину и клавир, хорске композиције, композиције камерне музике и соло пјесме. Његов музички израз припада периоду касног романтизма, мада, како оцјењују стручњаци, садржи и елементе импресионизма и експресионизма што је било карактеристично за многе композиторе 20-их и 30-их година прошлог вијека, попут Рахмањинова, Прокофјева и Сибелијуса.

Цјелокупно његово дјело сврстава га у сам врх српских композитора. 

Коњовић је умро у Београду 1970. године, а по сопственој жељи почива у породичној гробници у Сомбору.

Заоставштина Петра Коњовића чува се у Музиколошком институту САНУ и обухвата 174 нотна записа, већим дијелом у рукопису и виду цјелокупних партитура или скица, те мелографских записа као и 126 страница преписке и разних докумената из периода његовог боравка у Осијеку и Загребу.