Гдје су данас дјеца Никитин на којој су родитељи примјенили историјски експеримент
Никитини су у једно били сасвим сигурни: дете ће се само развијати физички и ментално – потребно је само створити услове који га на то подстичу.
Шездесетих година 20. века обична породица Бориса и Лене Никитин, у којој је било необично много деце, постала је позната широм тадашњег СССР-а. Своје седморо деце Никитини су васпитавали према сопственом систему раног развоја, који је за то време био врло чудан. О свом искуству написали су мноштво књига, о њима су се снимали филмови, а логичке друштвене игре и мозгалице које су они измислили биле су врло тражене. Међутим, начела по којима су Никитини одгајали своју децу наилазила су на сталне осуде.
Како је све почело
Инжењер ваздухопловства Борис Никитин није био сагласан с методама васпитања омладине у СССР-у. Заинтересовавши се за педагогију, педесетих година је покушао да отвори сопствену школу, али су му власти то забраниле. С будућом женом Леном, наставницом руског језика, упознао се на једном семинару из педагогије. Борис је био старији четрнаест година, али слични погледи на живот и заједничка интересовања – педагогија, уметност, школски систем – учинили су своје.
Испало је тако да „школу будућности“, коју им власти нису дозволиле да отворе, створе у својој породици. Син Алексеј родио се 1959, затим 1960. Антон, 1962. Олга, 1964. Ана, 1966. Јулија, 1969. Иван, и најмлађа Љуба 1971.
Како су експериментисали на деци
Никитини су у једно били сасвим сигурни: дете ће се сáмо развијати физички и ментално – потребно је само створити услове који га на то подстичу. Задатак родитеља није да га терају него да га усмеравају. И да се радују успеху и да га подржавају, али исто тако да га не презаштићују да му ни у ком случају не би гушили самосталност. Подстицање способности треба започети што раније. Ако се детету не пружи та могућност, његови таленти ће временом ишчилети, а живот ће му бити досадан.
Следеће принципе Никитини су сматрали својим проналасцима:
• Здравље и физички развој: околина не треба да буде стерилна, челичење и гимнастика од детињства, лагана одећа, једноставна исхрана без преједања, кућно вежбање. Супружници су спортску опрему учинили делом кућне атмосфере, па су задовољство кретања и физичке активности лако постали животне навике деце.
• Емоционални развој: дојење од првих минута живота и увек када дете то тражи, чест телесни контакт с мамом и татом, заједничко спавање, могућност истраживања света без непотребних забрана, разне заједничке активности с родитељима, усмереност на помагање другима.
• Интелектуални развој: богато „развојно окружење“, бројање, слова, читање, географске карте, мозгалице, загонетке и, на крају, нарочите игре које су осмислили родитељи. Игре су имале за циљ развијање аналитичких и креативних способности спрам склоности и интересовања детета. Деца никада нису била приморана да се баве њима.
• Креативни развој: породица је подржавала креативност у свим облицима, као и нестандардна решења и открића.
Зашто су их почели осуђивати па и прогањати
Данас се ови принципи чине природним, али у то време родбина и јавност били су огорчени. Многи су сматрали да Никитини децу доводе у опасност, лишавају их детињства и иживљавају се. Највише отпора изазивало је челичење, рано читање и самосталност деце. Супружници су морали да бране своје право да одгајају своју децу онако како они сматрају да треба.
А све зато што нису крили да раде гимнастику са бебама, трче са децом по снегу, челиче их хладном водом и дозвољавају им да помажу одраслима у свим пословима. На пример, дечаци су већ са три године умели да направе себи играчке помоћу чекића и тестере. И наравно, играли су се према својим методама.
Резултати њиховог приступа инспирисали су супружнике и уверавали их да су у праву. Деца су се много ређе разболевала од друге деце, одрастала су самостална и радознала, са три године знала су да читају, а са четири решавала једноставне једначине. Полазила су раније у школу, лако савлађивала градиво, прескакала разреде.
Први филм о породици Никитин „Јесмо ли у праву?“ снимљен је 1965. године и у њему су говорили о свом искуству и могућностима.
Временом су признали да су грешили у неким стварима
На питање да ли настоје да направе вундеркиде од своје деце, Лена и Борис су увек одговарали одрично. Говорили су да то није „рани развој“ него благовремени и да ће на тај начин свако дете постати паметна, самостална, креативна личност која ће пронаћи себе у животу. Међутим, када су деца одрасла, Лена и Борис су признали да им није пошло за руком да све прође без озбиљних грешака.
Као прво, Никитини су буквално живели као под лупом. Породица је била под сталним надзором непознатог света и противника. Када су постали одрасли људи, деца су говорила о томе да се нису осећала заштићено од прича и сплетки. Телевизија, новинари, педагози, лекари, комшије и другови из разреда – сви су стално расправљали и осуђивали живот њихове породице.
С друге стране, живот деце углавном се одвијао у кући. Нису ишли у вртић, а у школи су увек били најмлађи, па није било лако пронаћи заједнички језик са вршњацима. Уједно, врата њихове куће су стално била отворена за разне госте, пријатеље и истомишљенике.
Велико интересовање јавности за необичну породицу у неком тренутку је Бориса и Лену физички одузело од њихове деце. Путовали су широм земље, држали предавања, писали књиге, гостовали на ТВ. Било је тренутака када су се деца осећала емотивно ускраћено. Али у породици је увек владала атмосфера љубави, родитељи су се према свим људима понашали љубазно и без предрасуда, и успели су да превазиђу тешкоће.
То што су у детињству сва знања и вештине лако усвајали, некој деци је створило илузију да ће и у будућности све потребно усвајати кроз игру, нису навикли на строгу дисциплину. Отуда је стицање знања која више нису могла добити у породици ишло теже. На пример, ћерка Јулија је тек у каснијим годинама схватила да мора учити и оно што не жели.
Истовремено, сва деца Никитина тврде да им је навика из детињства да траже нестандардна решења доста помогла у професионалном животу.
Свих седморо деце одрасло је у креативне и школоване људе који су задовољни својим животом. Међусобно су везани, често се друже и с топлином и великим поштовањем причају о родитељима. Део искуства својих родитеља и сами примењују. Њиховим залагањем поново се издају књиге и развојне игре Никитина. Приватност својих породица, међутим, штите од новинара и радозналих. Нико од унучади Никитина није пошао у школу пре времена.
Ко су данас деца Никитина, која су родитељима подарила 27 унука
1. Најстарији син, Алексеј, живи у Лондону. По професији је наставник физике и ради као консултант у развоју електронике. Ожењен, има двоје деце.
2. Други по рођењу је Антон. Дипломирао је на хемијском одељењу Московског државног универзитета. Био је на руководећим позицијама у производном сектору. Антон има двоје деце и четворо унучади.
3. Олга је дипломирала на Правном факултету на „Ломоносову“. Радила је на високим позицијама у великим компанијама. Одгајила две кћери. Данас се бави са троје унучади.
4. Ана Никитина је завршила медицинску школу. Мајка је четворо деце и четворо унучади.
5. Јулија је новинарка. Дипломирала на Московском државном институту за културу. Има две ћерке.
6. Иван је стекао високо образовање у области радио и телевизијског емитовања. Он и његова супруга одгајили су петоро деце.
7. Љуба је дипломирала Библиотекарство. Радила је свега три године, а потом постала домаћица и мајка вредна дивљења: Љуба има десеторо деце и већ двоје унучади.
Четири породице живе у Подмосковљу, у кућама недалеко од старог родитељског дома. Деца, унуци и праунуци се често окупљају на породичним слављима и редовно организују отворене фестивале породице Никитин.
Породица има веб страницу са информацијама о њиховом животу, систему васпитања, књигама и филмовима родитеља, преноси портал детињарије.
Систем васпитања Никитина признат је у Русији, Немачкој, Јапану, Америци…
(задовољна.нова.рс)
Шездесетих година 20. века обична породица Бориса и Лене Никитин, у којој је било необично много деце, постала је позната широм тадашњег СССР-а. Своје седморо деце Никитини су васпитавали према сопственом систему раног развоја, који је за то време био врло чудан. О свом искуству написали су мноштво књига, о њима су се снимали филмови, а логичке друштвене игре и мозгалице које су они измислили биле су врло тражене. Међутим, начела по којима су Никитини одгајали своју децу наилазила су на сталне осуде.
Како је све почело
Инжењер ваздухопловства Борис Никитин није био сагласан с методама васпитања омладине у СССР-у. Заинтересовавши се за педагогију, педесетих година је покушао да отвори сопствену школу, али су му власти то забраниле. С будућом женом Леном, наставницом руског језика, упознао се на једном семинару из педагогије. Борис је био старији четрнаест година, али слични погледи на живот и заједничка интересовања – педагогија, уметност, школски систем – учинили су своје.
Испало је тако да „школу будућности“, коју им власти нису дозволиле да отворе, створе у својој породици. Син Алексеј родио се 1959, затим 1960. Антон, 1962. Олга, 1964. Ана, 1966. Јулија, 1969. Иван, и најмлађа Љуба 1971.
Како су експериментисали на деци
Никитини су у једно били сасвим сигурни: дете ће се сáмо развијати физички и ментално – потребно је само створити услове који га на то подстичу. Задатак родитеља није да га терају него да га усмеравају. И да се радују успеху и да га подржавају, али исто тако да га не презаштићују да му ни у ком случају не би гушили самосталност. Подстицање способности треба започети што раније. Ако се детету не пружи та могућност, његови таленти ће временом ишчилети, а живот ће му бити досадан.
Следеће принципе Никитини су сматрали својим проналасцима:
• Здравље и физички развој: околина не треба да буде стерилна, челичење и гимнастика од детињства, лагана одећа, једноставна исхрана без преједања, кућно вежбање. Супружници су спортску опрему учинили делом кућне атмосфере, па су задовољство кретања и физичке активности лако постали животне навике деце.
• Емоционални развој: дојење од првих минута живота и увек када дете то тражи, чест телесни контакт с мамом и татом, заједничко спавање, могућност истраживања света без непотребних забрана, разне заједничке активности с родитељима, усмереност на помагање другима.
• Интелектуални развој: богато „развојно окружење“, бројање, слова, читање, географске карте, мозгалице, загонетке и, на крају, нарочите игре које су осмислили родитељи. Игре су имале за циљ развијање аналитичких и креативних способности спрам склоности и интересовања детета. Деца никада нису била приморана да се баве њима.
• Креативни развој: породица је подржавала креативност у свим облицима, као и нестандардна решења и открића.
Зашто су их почели осуђивати па и прогањати
Данас се ови принципи чине природним, али у то време родбина и јавност били су огорчени. Многи су сматрали да Никитини децу доводе у опасност, лишавају их детињства и иживљавају се. Највише отпора изазивало је челичење, рано читање и самосталност деце. Супружници су морали да бране своје право да одгајају своју децу онако како они сматрају да треба.
А све зато што нису крили да раде гимнастику са бебама, трче са децом по снегу, челиче их хладном водом и дозвољавају им да помажу одраслима у свим пословима. На пример, дечаци су већ са три године умели да направе себи играчке помоћу чекића и тестере. И наравно, играли су се према својим методама.
Резултати њиховог приступа инспирисали су супружнике и уверавали их да су у праву. Деца су се много ређе разболевала од друге деце, одрастала су самостална и радознала, са три године знала су да читају, а са четири решавала једноставне једначине. Полазила су раније у школу, лако савлађивала градиво, прескакала разреде.
Први филм о породици Никитин „Јесмо ли у праву?“ снимљен је 1965. године и у њему су говорили о свом искуству и могућностима.
Временом су признали да су грешили у неким стварима
На питање да ли настоје да направе вундеркиде од своје деце, Лена и Борис су увек одговарали одрично. Говорили су да то није „рани развој“ него благовремени и да ће на тај начин свако дете постати паметна, самостална, креативна личност која ће пронаћи себе у животу. Међутим, када су деца одрасла, Лена и Борис су признали да им није пошло за руком да све прође без озбиљних грешака.
Као прво, Никитини су буквално живели као под лупом. Породица је била под сталним надзором непознатог света и противника. Када су постали одрасли људи, деца су говорила о томе да се нису осећала заштићено од прича и сплетки. Телевизија, новинари, педагози, лекари, комшије и другови из разреда – сви су стално расправљали и осуђивали живот њихове породице.
С друге стране, живот деце углавном се одвијао у кући. Нису ишли у вртић, а у школи су увек били најмлађи, па није било лако пронаћи заједнички језик са вршњацима. Уједно, врата њихове куће су стално била отворена за разне госте, пријатеље и истомишљенике.
Велико интересовање јавности за необичну породицу у неком тренутку је Бориса и Лену физички одузело од њихове деце. Путовали су широм земље, држали предавања, писали књиге, гостовали на ТВ. Било је тренутака када су се деца осећала емотивно ускраћено. Али у породици је увек владала атмосфера љубави, родитељи су се према свим људима понашали љубазно и без предрасуда, и успели су да превазиђу тешкоће.
То што су у детињству сва знања и вештине лако усвајали, некој деци је створило илузију да ће и у будућности све потребно усвајати кроз игру, нису навикли на строгу дисциплину. Отуда је стицање знања која више нису могла добити у породици ишло теже. На пример, ћерка Јулија је тек у каснијим годинама схватила да мора учити и оно што не жели.
Истовремено, сва деца Никитина тврде да им је навика из детињства да траже нестандардна решења доста помогла у професионалном животу.
Свих седморо деце одрасло је у креативне и школоване људе који су задовољни својим животом. Међусобно су везани, често се друже и с топлином и великим поштовањем причају о родитељима. Део искуства својих родитеља и сами примењују. Њиховим залагањем поново се издају књиге и развојне игре Никитина. Приватност својих породица, међутим, штите од новинара и радозналих. Нико од унучади Никитина није пошао у школу пре времена.
Ко су данас деца Никитина, која су родитељима подарила 27 унука
1. Најстарији син, Алексеј, живи у Лондону. По професији је наставник физике и ради као консултант у развоју електронике. Ожењен, има двоје деце.
2. Други по рођењу је Антон. Дипломирао је на хемијском одељењу Московског државног универзитета. Био је на руководећим позицијама у производном сектору. Антон има двоје деце и четворо унучади.
3. Олга је дипломирала на Правном факултету на „Ломоносову“. Радила је на високим позицијама у великим компанијама. Одгајила две кћери. Данас се бави са троје унучади.
4. Ана Никитина је завршила медицинску школу. Мајка је четворо деце и четворо унучади.
5. Јулија је новинарка. Дипломирала на Московском државном институту за културу. Има две ћерке.
6. Иван је стекао високо образовање у области радио и телевизијског емитовања. Он и његова супруга одгајили су петоро деце.
7. Љуба је дипломирала Библиотекарство. Радила је свега три године, а потом постала домаћица и мајка вредна дивљења: Љуба има десеторо деце и већ двоје унучади.
Четири породице живе у Подмосковљу, у кућама недалеко од старог родитељског дома. Деца, унуци и праунуци се често окупљају на породичним слављима и редовно организују отворене фестивале породице Никитин.
Породица има веб страницу са информацијама о њиховом животу, систему васпитања, књигама и филмовима родитеља, преноси портал детињарије.
Систем васпитања Никитина признат је у Русији, Немачкој, Јапану, Америци…
(задовољна.нова.рс)
