Да ли сте се икада запитали - зашто се за жуту косу каже да је плава? И за жене које имају такву косу да су “плавуше”? То није случајно! Иза ове језичке недоумице крије се једна необична историјска прича.
​
Прво и основно треба да знате да су се свијест о бојама као и њихово именовање мијењали кроз историју. Неке нијансе које су данас уобичајне у прошлости нису постојале или, ако и јесу, није постојала посебна ријеч за њих. 
 
У томе управо лежи и одговор на питање - зашто се и данас за жуту боју каже да је - плава.
 
У нашем језику је нијансирање боја у прошлости било јако “грубо” па су се оне суштински дијелиле на тамне или свијетле, загасите или сјајне. Тако је у старословенском језику ријеч “плав” описивала све што припада свјетлијем спектру боја. Дакле, и блиједо/свијетло, али и оно што данас зовемо златним/жутим. Све је то било плаво, па се отуд и човјек свијетле косе звао “плавим”.
 
Супротно, за оно што данас зовемо “плавим” користили су се придјеви “сињи” или “модар”.
 
Трагови овога задржали су се у народним пјесмама у којима и данас можете прочитати описе попут “сињег мора”, “модрог неба” или, обрнуто, како се “житна поља у даљини плаве”…
 
Временом је дошло до дјелимичне замјене - сиње/модро постало је плаво, а ријеч “жуто” ушла је у употребу иако се првобитно значење ријечи “плав” није изгубило. Тако је све до данас остао дублет. 
 
Српски језик није једини у којој је опстала ова “нелогичност”. У пољском се за особу свијетле пути/жуте косе такође користе изрази и “żółтy” (“жуто”) али и “пłоwy” (“плаво”). Португалци за жену свијетложуте косе кажу “лоира” (“плава”) док Шпанце мучи другачији “проблем” - код њих се за плавушу каже “рубио” што би у буквалном преводу данас значило “црвена”.