Техничка школа Бијељина - Александра Бабић: Велики људи са наших простора
ВЕЛИКИ ЉУДИ СА НАШИХ ПРОСТОРА
Најављена промоција књиге „Моји ратови“ Марка Бојова Рашовића повод је да се сјетимо знаменитог аутора чија су дјела неколико деценија била у рукопису. Захваљујући раду и труду његових потомака Рашовићева казивања, студије, хронике постају доступна јавности. Занимљив је животни пут овог пуковника, црногорског поријекла, који је најљепше године живота, као зрео човјек и цијењени официр, провео у Бијељини.
Ко је био Марко Бојов Рашовић?
Марко Бојов Рашовић, краљевски кадет, високошколовани и угледни официр црногорске и југословенске војске, јунак и писац рођен је у Фундини код Подгорице 1886. године, а потиче из чувеног племена Кучи. Учествовао је у борбама током Арбанашког устанка 1911. године против Отоманског царства. У Првом балканском рату командовао је четом, а у Другом је био у штабу Дечанске бригаде. У Првом свјетском рату се појављује као начелник штаба Тушке бригаде. Послије капитулације војске Црне Горе пријављује се као добровољац у војсци Краљевине Србије.
Између два рата био је замјеник команданта 6. пука Краља Александра I у Бијељини, гдје је боравио у касарни нашег града, а затим и у Бањалуци. Послије тога био је командант 13. пука у Динарској дивизији која је постојала током Другог свјетског рата, састављена од локалног српског становништва у НДХ. Током Другог свјетског рата Марко Рашовић је рањен. Иако бива тешко рањен, успио је да ликвидира главног нападача.
Добио је бројна одликовања, међу којима су: двије Златне медаље за храброст, два Ордена белог орла с мачевима, француски Ратни крст, Албанска споменица, Медаља за храброст, Орден белог орла без мачева, Орден заслуга за народ са сребрним вијенцем, Орден Светог Саве, Орден Југословенске круне, а избјегличка влада га је одликовала и Орденом Карађорђеве звијезде која му није била призната.
Аутор је више књига о племену Кучи, писао је и пјесме, као и дневнике, хронике из оба свјетска рата. У чин потпуковника произведен је 28. јуна 1928. г. Испит за чин пуковника положио је августа 1935. године, а 6. септембра 1935. године произведен је у чин пуковника. Након два рањавања, маларије и велике животне борбе 1976. године преминуо је у родној Подгорици (тадашњем Титограду).
Рашовић у Бијељини
Као добровољац у српској војсци који је прешао Албанију и Солун и као носилац највиших одликовања за исказану храброст и јунаштво премјештен је из Охрида у Битољ 1921. године, па одатле у Прилеп почетком 1922. г, те априла 1923. г. у Дубровник. Исте године у новембру служба ће га довести у Бијељину, гдје је постављен за команданта 2. батаљона, 6. пјешадијског пука Краља Александра I. Овдје ће остати до 2. новембра 1932. године.
Пуковник Марко Бојов Рашовић живио је са својом породицом у Бијељини пуних осам година и баш ту добиће четворо дјеце. Имао је седморо дјеце, а кћерке Ксенија, Добрила, Олга и син Александар рођени су у семберској равници. Рашовићева најстарија кћи Вера готово цијели животни вијек провела је у Бијељини, а њени синови и унуци с поносом чувају сјећање на изузетног Марка Б. Рашовића. Његови потомци и данас шетају улицама овога града од којих бар једна заслужује да се зове његовим именом.
Александра Бабић
Техничка школа Бијељина, IV разред
Најављена промоција књиге „Моји ратови“ Марка Бојова Рашовића повод је да се сјетимо знаменитог аутора чија су дјела неколико деценија била у рукопису. Захваљујући раду и труду његових потомака Рашовићева казивања, студије, хронике постају доступна јавности. Занимљив је животни пут овог пуковника, црногорског поријекла, који је најљепше године живота, као зрео човјек и цијењени официр, провео у Бијељини.
Ко је био Марко Бојов Рашовић?
Марко Бојов Рашовић, краљевски кадет, високошколовани и угледни официр црногорске и југословенске војске, јунак и писац рођен је у Фундини код Подгорице 1886. године, а потиче из чувеног племена Кучи. Учествовао је у борбама током Арбанашког устанка 1911. године против Отоманског царства. У Првом балканском рату командовао је четом, а у Другом је био у штабу Дечанске бригаде. У Првом свјетском рату се појављује као начелник штаба Тушке бригаде. Послије капитулације војске Црне Горе пријављује се као добровољац у војсци Краљевине Србије.
Између два рата био је замјеник команданта 6. пука Краља Александра I у Бијељини, гдје је боравио у касарни нашег града, а затим и у Бањалуци. Послије тога био је командант 13. пука у Динарској дивизији која је постојала током Другог свјетског рата, састављена од локалног српског становништва у НДХ. Током Другог свјетског рата Марко Рашовић је рањен. Иако бива тешко рањен, успио је да ликвидира главног нападача.
Добио је бројна одликовања, међу којима су: двије Златне медаље за храброст, два Ордена белог орла с мачевима, француски Ратни крст, Албанска споменица, Медаља за храброст, Орден белог орла без мачева, Орден заслуга за народ са сребрним вијенцем, Орден Светог Саве, Орден Југословенске круне, а избјегличка влада га је одликовала и Орденом Карађорђеве звијезде која му није била призната.
Аутор је више књига о племену Кучи, писао је и пјесме, као и дневнике, хронике из оба свјетска рата. У чин потпуковника произведен је 28. јуна 1928. г. Испит за чин пуковника положио је августа 1935. године, а 6. септембра 1935. године произведен је у чин пуковника. Након два рањавања, маларије и велике животне борбе 1976. године преминуо је у родној Подгорици (тадашњем Титограду).
Рашовић у Бијељини
Као добровољац у српској војсци који је прешао Албанију и Солун и као носилац највиших одликовања за исказану храброст и јунаштво премјештен је из Охрида у Битољ 1921. године, па одатле у Прилеп почетком 1922. г, те априла 1923. г. у Дубровник. Исте године у новембру служба ће га довести у Бијељину, гдје је постављен за команданта 2. батаљона, 6. пјешадијског пука Краља Александра I. Овдје ће остати до 2. новембра 1932. године.
Пуковник Марко Бојов Рашовић живио је са својом породицом у Бијељини пуних осам година и баш ту добиће четворо дјеце. Имао је седморо дјеце, а кћерке Ксенија, Добрила, Олга и син Александар рођени су у семберској равници. Рашовићева најстарија кћи Вера готово цијели животни вијек провела је у Бијељини, а њени синови и унуци с поносом чувају сјећање на изузетног Марка Б. Рашовића. Његови потомци и данас шетају улицама овога града од којих бар једна заслужује да се зове његовим именом.
Александра Бабић
Техничка школа Бијељина, IV разред
