Календарска књижевност у Срба је стара колико и прва писана књига – „Мирослављево јеванђеље” (око 1192), која је садржавала и мјесецослов (календар о томе који се празници и свеци славе у одређене дане). 

До почетка прошлог вијека, према писању етнолога Милета Недељковића, још су се понегдје могли наћи дрвени календари на које је, претежно неписмен, наш народ урезивао „цртама” и „резама” дане и недеље, важније празнике, означавао збирне дане, веће одјељке и дијелове од године. Дијелови године изражавају народну подјелу годишњег циклуса на разложне цјелине.

 Народ је то чинио тројако: према постовима, дијелећи годину на четири већа поста (божићни, велики, апостолски и госпојински) и четири мрса између њих, према годишњим добима, дијелећи годину на љетње и зимско полугође или на ђурђевску и митровску половину, и према васкршњем циклусу узимајући као датумска одређења Божић (7. јануар) и Петровдан (12. јули), рачунајући вријеме према Васкрсу, као покретном празнику, а од Петровдана дијелећи вријеме на осам тројанки према непокретним празницима.

Агенције