Данас је Ђурђевдан: Празник радости, прољећа и цвијећа
Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 6. маја, чиме се обиљежава успомена на Светог Ђорђа.
Према старом народном обичају уочи Ђурђевдана, прије изласка Сунца, жене и мушкарци у селима, одјевени у најсвечаније одијело, са својом дјецом одлазили су на извор или ријеку да би се тамо умили водом која ће им донијети здравље у наредној години.
По народном вјеровању, овим празником се испраћа зима и дочекује прољеће. До тада није ваљало спавати под отвореним небом, а од овог дана природа се преображава и по обичају људи проводе ноћ на пропланцима и планинама.
Постоји у нашим крајевима и изрека:,,Митров данак хајдучки растанак, Ђурђев данак хајдучки растанак’’.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, као и улазну капију.
Овдје, у Семберији, обичај је да се сијеку олистале гране - штапови лијеске на којима се се, такодје, од лијеске осјече парче дрвета и њиме направи крст на грани лијеске. Те ,,закрштене’’ гране лијеске се стављају на кућу и остале зграде, на капије и на њиве. Све се ово чини да би година и дом били берићетни И да се од куће отјера свако зло. Понегдје је обичај да се то кићење зеленилом врши и на сам Ђурђевдан, прије зоре.
Уочи Ђурђевдана, обичај у овим крајевима је био и да момци иду од куће до куће гдје имају дјевојке и да им исјеку цвијеће и њиме заките улазна врата на кући, капију или ограду. Најчешће се сјекло цвијеће милодув или милодух и јоргован. Милодув, зелено цвијеће, интензивног мириса, готово да је нестало у Семберији, а и јоргована је све мање. Са нестанком овог ,,старинског’’ цвијећа, нестају и ови обичаји.
Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и вјеровања српског народа везана за Ђурђевдан су, свакако, постојали и прије него што је он примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником заузео мјесто старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.
Црква на овај дан обиљежава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и вјеровања, па и магијских радњи, као за Светог Ђорђа.
Према старом народном обичају уочи Ђурђевдана, прије изласка Сунца, жене и мушкарци у селима, одјевени у најсвечаније одијело, са својом дјецом одлазили су на извор или ријеку да би се тамо умили водом која ће им донијети здравље у наредној години.
По народном вјеровању, овим празником се испраћа зима и дочекује прољеће. До тада није ваљало спавати под отвореним небом, а од овог дана природа се преображава и по обичају људи проводе ноћ на пропланцима и планинама.
Постоји у нашим крајевима и изрека:,,Митров данак хајдучки растанак, Ђурђев данак хајдучки растанак’’.
Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама, као и улазну капију.
Овдје, у Семберији, обичај је да се сијеку олистале гране - штапови лијеске на којима се се, такодје, од лијеске осјече парче дрвета и њиме направи крст на грани лијеске. Те ,,закрштене’’ гране лијеске се стављају на кућу и остале зграде, на капије и на њиве. Све се ово чини да би година и дом били берићетни И да се од куће отјера свако зло. Понегдје је обичај да се то кићење зеленилом врши и на сам Ђурђевдан, прије зоре.
Уочи Ђурђевдана, обичај у овим крајевима је био и да момци иду од куће до куће гдје имају дјевојке и да им исјеку цвијеће и њиме заките улазна врата на кући, капију или ограду. Најчешће се сјекло цвијеће милодув или милодух и јоргован. Милодув, зелено цвијеће, интензивног мириса, готово да је нестало у Семберији, а и јоргована је све мање. Са нестанком овог ,,старинског’’ цвијећа, нестају и ови обичаји.
Ђурђевдан је празник са јако пуно обичаја и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и вјеровања српског народа везана за Ђурђевдан су, свакако, постојали и прије него што је он примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником заузео мјесто старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.
Црква на овај дан обиљежава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године.
За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и вјеровања, па и магијских радњи, као за Светог Ђорђа.
