Иако је већ 15 година први човјек Бијељине, градоначелник Мићо Мићић, са несмањеном енергијом прилази сваком новом радном дану. Први долази на посао, посљедњи одлази. Истиче да је 24 часа дневно у служби грађана.
 
Мићић у интервјуу за Српскаинфо каже да га посебно срећним чини га када му суграђани кажу да је веома приступачан и обичан човјек. Бијељину у наредној деценији види као регионални центар.

Како изгледа радни дан градоначелника Бијељине?
У најкраћем – веома динамично! Први долазим на посао, често посљедњи излазим. Од раног јутра почињу састанци са сарадницима, усклађујемо дневни план активности, обављам разговоре с грађанима, слушам њихове потребе и рјешавам проблеме, колико ми надлежности дозвољавају. Много времена проводим на терену, у складу с планираним активностима за тај дан, а неријетко и непредвиђени догађаји усмјеравају динамику и садржину радног дана. Моја позиција подразумијева и честа путовања, због обављања и бројних других послова који су неопходни за ваљано вршење функције. Све у свему, живим темпо који, вјероватно, не би могао свако да издржи. Међутим, не жалим се. То је мој избор. Видим резултате свега тога, и то ми даје подстрек да наставим у истом правцу. Што је најбитније, то препознају и грађани, који ми свих протеклих година дају повјерење и захваљујући којима сам ту гдје јесам.

Који су најчешћи захтјеви грађана?
Грађани ми долазе с различитим захтјевима. Од оних најједноставнијих, па до стварних, оправданих. Није тешко погодити да је најчешћи захтјев – запослење. То ми и најтеже пада, јер нисам свемогућ, па да свима изађем у сусрет када је ријеч о најосјетљивијем животном питању. Градска управа чини у континуитету велике напоре да створи амбијент који ће омогућити да питање запослења постане што мањи проблем. Моји суграђани често траже од мене и оно што није у надлежности Градске управе, јер немају јасну слику о томе шта је чији посао. С тим у вези, издвојио бих један сликовит примјер. Наиме, током катастрофалних поплава које су задесиле Семберију 2010. године, обилазећи поплављена подручја, задесио сам се у Велином Селу. Истрча један мјештанин, загалами на мене, и упита: „Што то, Мићо, не поправљаш насип?!“ Рекох: „Па, није то моја надлежност!” На то ће он: „Шта мене брига за то, ја сам гласао за тебе!” Мислим да ова ситуација најбоље илуструје сложеност функције градоначелника. Међутим, требало би разумјети и грађане – Градска управа и ја смо им најближи, па је логично да од нас очекују да им рјешавамо проблем. Уосталом, није им ни обавеза да знају шта је чија надлежност.

Колико је тешко бреме првог човјека Бијељине?
Да је лако – није,  али не желим да кукам. Свејстан сам повјерења које ми моји суграђани годинама указују. Временом оно постаје још веће, управо због чињенице да ме узастопно бирају већ неколико пута. Такав однос с грађанима у извјесном смислу ми представља и терет, јер настојим да их не разочарам и испуним оно што очекују од мене. Није то увијек ни лако, ни могуће. Немам чаробни штапић, али имам огромну вољу и енергију да, заједно са својим сарадницима и грађанима, обезбиједим што боље услове за живот свих нас.

Када се окренете иза себе, на шта сте, у професионалном смислу, посебно поносни?
Много је тога чиме се Бијељина у протеклих 15-ак година може похвалити. Висок степен развоја у том периоду сврстао нас је у најперспективније средине у Републици Српској и БиХ. Радили смо и градили на све стране. Тешко је сјетити се свих пројеката које смо реализовали, а камоли побројати их. Издвојио бих изградњу канализације, мрежу асфалтних путева у дужини од 700 километара, обилазницу око Бијељине, савремену зграду Центра за високо образовање… Посебно сам поносан због тога што све већи број људи препознаје Бијељину као перспективан град, у који  долази да живи и ради. То само по себи најбоље потврђује да смо на правом путу. Поносан сам и на свој приступ који сам изградио у политици – да тражим партнере, а не непријатеље. Чини ми се да се то пренијело и на друге у нашем граду, па уз ријетке изузетке, немамо ситуације с великим политичким сукобима.

Како видите Бијељину и Семберију за десет година?
Бијељина је, без сумње, утрла пут свијетлој будућности. То нам потврђују и јасни, званични показатељи, који нашу средину издвајају и признају као једну од најпросперитетнијих у ширем окружењу. Семберија постаје једно од највећих градилишта у Републици Српској и БиХ. Сарадња локалне и републичке власти већ даје значајне резултате. Пред нама је реализација бројних развојних пројеката, од којих су неки већ започети. Изградња ауто-пута Београд – Бијељина – Бањалука, Дринског насипа, система за наводњавање, пословно-индустријских зона, градске спортске дворане, спортских сала при основним школама у Патковачи и Великој Обарској, гасификација, уређење канала „Дашница“ и многи други пројекти на којима већ радимо, допринијеће да Бијељина и Семберија израсту у регионални центар, који може стати раме уз раме с развијеним европским срединама.

Ко је Мићо Мићић кад скине „градоначелничко одијело”?
 

– Сасвим обичан човјек. Тако ми бар кажу. И то ми је, без лажне скромности, најдражи комплимент. Мада, не бих правио разлику када сам у радној столици и мимо ње. Ја бих за себе рекао да сам градоначелник 24 часа дневно. И када изађем из зграде Градске управе, ван радног времена, и уочим неку неправилност, пропуст, па макар то био и искривљени саобраћајни знак, истог момента узимам телефон и зовем надлежне да ријеше проблем. Оно мало времена које ми преостаје за приватни живот, углавном проводим с најмилијима. Тренуци на породичном имању у селу Градац посебно су ми драги. Ту пуним батерије. Имам велики шљивик, ових дана печем ракију. Настојим да то мало слободног времена проведем као сав нормалан свијет. Круна личног задовољства и среће у лику је моје једногодишње унуке, која чини да будем у потпуности испуњен човјек.
 

(српскаинфо.цом)