Површина од скоро 50.000 хектара обрадивог земљишта, огроман је семберски потенцијал који је ову регију одвајкада карактерисао као „житницу“ Босне и Херцеговине.
 
У којој мјери је тај  природни ресурс искориштен и да ли Семберија може произвести пуно више житарица, меса, млијека и поврћа него до сада, питали смо Милета Мирковића, дугогодишњег привредника, бившег директора Пословног задружног савеза „Агросемберија“. Мирковић каже да се у Семберији већ годинама засијава и обрађује комплетно пољопривредно земљиште, те да нема необрађеног, запуштеног земљишта.

Семберија треба и може да буде значајан и незаобилазан фактор у БиХ, када је у питању производња хране. Наш проблем  у БиХ је у томе што производимо свега 30 одсто властитих потреба пшенице и то јесте проблем. Поврћа можемо произвести довољно, заједно са Лијевче пољем. Кукуруза, меса и млијека можемо произвести за властите потребе. Нажалост, меса производимо око 50 одсто наших потреба. Воћарство ћемо препустити традиционалним воћарским крајевима, Мајевичанима, онима у Поткозарју и у другим регионима“.

Мирковић каже да ми у БиХ, нажалост, немамо системске мјере које би нас довеле до тог циља, да једна регија као што је Семберија произведе довољно хране за већи дио БиХ.

Аграрна политика у БиХ није у функцији развоја пољопривреде. Посједи су мали и уситњени. Французи су своју пољопривреду окрупњавали 55 година. Тај процес мора пратити развој индустрије, јер мали и средњи произвођачи хране, када се угасе, морају имати могућност да се запосле након тога у индустрији, како би обезбиједили егзистенцију за себе и своју дјецу. Задруге су једини облик организовања који је у свијету проглашен за јединствен систем који доприноси смањењу сиромаштва. Задруге треба да окупљају мале и средње пољопривреднике, да би их заштитиле од нелојалне конкуренције  и експлоатације. Међутим, задруге су код нас угашене, оне више не функционишу. Код нас функционише само линија производње и откупа млијека. Пољопривредници су изложени ударима монополиста и увозничких лобија. Наши млинари одреде откупну цијену пшенице 25 пфенига за килограм, а цијена коштања је 40 пфенига. Ту нема никакве рачунице. Због тога мали произвођачи све више пропадају, велики се још више богате“, каже Мирковић, истичући да су системске мјере кључ за промјену стања у области аграрне производње и обезбјеђења довољно хране за домаће потребе.
 
Миле Мирковић истиче да ни систем подстицаја у пољопривреди није добар, јер се не може контролисати, тако да у босанскохерцеговачком аграру влада тотална дезорганизација.

Систем подстицаја је селективан. Фаворизују се крупни произвођачи, док ситни пољопривредници падају. Малих произвођача је осамдесет одсто. Нека пресликају аграрну политику из бивше Југославије. Не морају откривати топлу воду. Све ће им се само рећи“, каже Мирковић, истичући да су чак и удружења пољопривредних произвођача подијељена по страначком принципу, што је, по њему, недопустиво.

(Семберија инфо)