ПОЕЗИЈА ЈЕ НЕКА ВРСТА САМОПРЕДСТАВЉАЊА И САМОСПОЗНАЈЕ
Бијељинка Јелена Калајџија, библиотекар у Народној библиотеци “Филип Вишњић”, добитница је овогодишње књижевне награде за младе пјеснике “ Новица Тадић” коју додјељује, на иницијативу Министарства културе и информисања Србије, Завод за проучавање културног развитка. У образложењу стручног жирија, након читања рукописа “Ниспослати себесвој”, наведено је да га “одликује пјеснички глас у којем су преплетени ерудтини набој, игра и иронија, све до аутоироније”.
Јелена је рођена у Пакрацу у Хрватској, школовала се у Доњем Милановцу и Смедереву, а Филозофски факултет - Катедра за српску књижевност и језик, завршила је у Новом Саду, гдје је успјешно одбранила и мастер рад.
Јелена каже да је тешко самопредстављати себе када се бавите ријечима.
“Оно што радите, то вас онда и представља. Да ли је овјенчано наградом, не игра много, јер живјети књижевност не уздрмава стваралачку енергију, више или мање, у односу на то. Стварање траје и никада не престаје. Мање или више успјешно. Свакако, до мјере када стојите иза онога што каните дати јавно. Поезија јесте нека врста самопредстављања, самоспознаје, спознаје друштва, маште, свакодневних судара са стварношћу, али и свеукупним корелатима интересовања, кроз друге умјетности, историју, па, чак, и ону имагинативну трансмисију антиципације. Волим анонимне конкурсе, некако ничим не асоцирају на корупцију у коју смо данас углибани до балчака. Први подстријех у том смислу дошао је прошле године када је збирка “Шаренокосци: уплетене приче о слободи” била у финалу за прву књигу прозе београдског “Трећег трга”, а касније и конкурса Друштва чланова Матице српске у Црној Гори. Онда порадите на поетици, да видите гдје је “квар”.
Јелена истиче да је и она, као књижевни конзумент и стваралац у једном тренутку на линији реципијента, за дјецу и одрасле, у другом се јављају жанровска усмјерења.
“Захваљујући мојим вазда дивним консултантима, када је у питању било који облик писања, било да је у питању књижевна критика, библиотекарство или стваралачки порив, а ту морам истаћи Ивану Мијић Немет, Јелену Марићевић Балаћ, Слободана Владушића и дакако Љиљану Пешикан – Љуштановић, те сам рукописе довела до њихових крајњих потенцијала. Новица Тадић је пјесник патине и оног демонизованог искуства које вам свједочи управо о сљепилу за сву доброту човјека коју је тим начином посвједочио. Прву збирку објавио је у тридесет и петоој години, па тако и овај конкурс Завода за проучавање културног развитка, под окриљем Министарства културе и информисања Србије, има тај горњи лимит.
То су моје године. Зато, симболички, мислим да је за збирку дошла зрелост. Осим мене, лауреати за ову годину су и Велимир Кнежевић и Тијана Сладоје. Добро је бити у добром друштву. Такође, не треба заборавити да је прошле године овај престиж у Републику Српску донијела Владана Перлић. Драго ми је да је моја збирка поновни разлог да плакета са ликом овог великог пјесника дође поново у наше границе, али и да се овим јача заједнички српски културни простор”, каже Јелена Калајџија, истичући да је итекако важна повратна информација, јер, како каже, ако она не постоји, заправо ништа нисте рекли.
“Није пукла пушка. Зато се не либим да објавим текст на ма коју тему, ако сматрам да она ћути у сјени интенционалног непрепознавања, јер када нешто не желите у јавности, онда о томе ћутите. Данас, рекла бих, ћути се и превише, иако се константно незаклапа: фриволностима и борделу смо отворили врата и апсолутно прећутали да смо људи управо, јер смо мислећа бића. Нисам ћутолог. Збирка ће бити објављена у едицији “Присуства” и носиће наслов “Прљави Сњешко на усијаној хауби”, ни мало њежно, је ли? Свакако, задојена поезијом Воје Деспотова, Новице Тадића, Васка Попе, Мије Павловића, ранијих Растка Петровића, Милоша Црњанског, раног Душана Матића, тешко да можете пјевати другачије. Поезија у мом случају настаје као сувишак читања и других врста писања, а то је онај дио интимног читања које не можете другачије да подијелите, сем у стваралаштву. Рукопис, као и збирка, посвећени су мом супругу Игору, без којег сигурно никакво прегалаштво у умјетности не би имало такав лик. На томе сам захвална, разговарати о умјетностима, сучељавати ставове, доносити нове текстове, један је од највећих дарова нашег живота, наравно, након Ирине, Јована и Магдалине који су успјешно украсили полице заједничког живота”, каже Јелена Калајџија, добитница овогодишње књижевне награде “Новица Тадић”.
Semberija info
Јелена је рођена у Пакрацу у Хрватској, школовала се у Доњем Милановцу и Смедереву, а Филозофски факултет - Катедра за српску књижевност и језик, завршила је у Новом Саду, гдје је успјешно одбранила и мастер рад.
Јелена каже да је тешко самопредстављати себе када се бавите ријечима.
“Оно што радите, то вас онда и представља. Да ли је овјенчано наградом, не игра много, јер живјети књижевност не уздрмава стваралачку енергију, више или мање, у односу на то. Стварање траје и никада не престаје. Мање или више успјешно. Свакако, до мјере када стојите иза онога што каните дати јавно. Поезија јесте нека врста самопредстављања, самоспознаје, спознаје друштва, маште, свакодневних судара са стварношћу, али и свеукупним корелатима интересовања, кроз друге умјетности, историју, па, чак, и ону имагинативну трансмисију антиципације. Волим анонимне конкурсе, некако ничим не асоцирају на корупцију у коју смо данас углибани до балчака. Први подстријех у том смислу дошао је прошле године када је збирка “Шаренокосци: уплетене приче о слободи” била у финалу за прву књигу прозе београдског “Трећег трга”, а касније и конкурса Друштва чланова Матице српске у Црној Гори. Онда порадите на поетици, да видите гдје је “квар”.
Јелена истиче да је и она, као књижевни конзумент и стваралац у једном тренутку на линији реципијента, за дјецу и одрасле, у другом се јављају жанровска усмјерења.
“Захваљујући мојим вазда дивним консултантима, када је у питању било који облик писања, било да је у питању књижевна критика, библиотекарство или стваралачки порив, а ту морам истаћи Ивану Мијић Немет, Јелену Марићевић Балаћ, Слободана Владушића и дакако Љиљану Пешикан – Љуштановић, те сам рукописе довела до њихових крајњих потенцијала. Новица Тадић је пјесник патине и оног демонизованог искуства које вам свједочи управо о сљепилу за сву доброту човјека коју је тим начином посвједочио. Прву збирку објавио је у тридесет и петоој години, па тако и овај конкурс Завода за проучавање културног развитка, под окриљем Министарства културе и информисања Србије, има тај горњи лимит.
То су моје године. Зато, симболички, мислим да је за збирку дошла зрелост. Осим мене, лауреати за ову годину су и Велимир Кнежевић и Тијана Сладоје. Добро је бити у добром друштву. Такође, не треба заборавити да је прошле године овај престиж у Републику Српску донијела Владана Перлић. Драго ми је да је моја збирка поновни разлог да плакета са ликом овог великог пјесника дође поново у наше границе, али и да се овим јача заједнички српски културни простор”, каже Јелена Калајџија, истичући да је итекако важна повратна информација, јер, како каже, ако она не постоји, заправо ништа нисте рекли.
“Није пукла пушка. Зато се не либим да објавим текст на ма коју тему, ако сматрам да она ћути у сјени интенционалног непрепознавања, јер када нешто не желите у јавности, онда о томе ћутите. Данас, рекла бих, ћути се и превише, иако се константно незаклапа: фриволностима и борделу смо отворили врата и апсолутно прећутали да смо људи управо, јер смо мислећа бића. Нисам ћутолог. Збирка ће бити објављена у едицији “Присуства” и носиће наслов “Прљави Сњешко на усијаној хауби”, ни мало њежно, је ли? Свакако, задојена поезијом Воје Деспотова, Новице Тадића, Васка Попе, Мије Павловића, ранијих Растка Петровића, Милоша Црњанског, раног Душана Матића, тешко да можете пјевати другачије. Поезија у мом случају настаје као сувишак читања и других врста писања, а то је онај дио интимног читања које не можете другачије да подијелите, сем у стваралаштву. Рукопис, као и збирка, посвећени су мом супругу Игору, без којег сигурно никакво прегалаштво у умјетности не би имало такав лик. На томе сам захвална, разговарати о умјетностима, сучељавати ставове, доносити нове текстове, један је од највећих дарова нашег живота, наравно, након Ирине, Јована и Магдалине који су успјешно украсили полице заједничког живота”, каже Јелена Калајџија, добитница овогодишње књижевне награде “Новица Тадић”.
Semberija info
