Дипломатска битка за Африку: Кина, Русија и САД траже своје мјесто
Фото: Pixabay
ВАШИНГТОН - Камала Харис, америчка потпредсједница, започела је једнодневну турнеју по Африци у покушају да пробуди и преобликује односе Америке са више афричких земаља и на неки начин парира растућем утицају Кине и Русије.
Прије Камале више званичника САД од почетка године посјетило је Африку, и то након што је Џо Бајден, предсједник САД, обећао афричким лидерима да ће се САД укључити у будућност континента.
Ипак, за разлику од САД, које своју помоћ често условљавају прихватањем демократије, реформама и мијештају се у унутрашње ствари, Кина и Русија у посљедње више од деценије имају готово исти приступ, а то је развијање Африке уз минимална условљавања. Наравно, и Кина и Русија у свему томе проналазе свој интерес, прије свега у ресурсима у Африци, али и у геополитичкој слагалици која у свијету постаје све компликованија. Некако прећутно у западним медијима прошла је вијест да је у Москви, упоредо са посјетом Си Ђипинга, кинеског предсједника, боравило 40 парламентарних афричких делегација на конференцији "Русија Африка у мултиполарном свијету". Конференција је одржана уочи другог самита Русије и Африке који би требало да буде одржан у јулу ове године у Санкт Петербургу.
На конференцији је, између два састанка са Ђипингом, говорио и Владимир Путин, предсједник Руске Федерације, који је рекао да је сарадња са афричким државама један од приоритета његове спољне политике, а одмах након тога најавио и бесплатну испоруку жита на континент и ако се не обнови споразум о храни између Русије и Украјине.
Нешто конкретнији на конференцији био је Вјачеслав Володин, предсједник руске Думе, који је нагласио да "није Вашингтон тај који би требало да нас научи како да градимо наше пријатељске односе и планове за будућност".
"Наши односи су увијек грађени на незаинтересованој основи, на принципима међусобног поштовања и немијешања у унутрашње ствари. За нашу земљу афрички континент никада није био предмет меркантилног интереса, употребе радне снаге и сировина, а то не можемо рећи за САД и европске државе", рекао је том приликом Володин.
Као и Русија, али у далеко већем обиму, на афричком континенту већ деценијама присутна је Кина, која полако преузима примат како у трговини, тако и у улагањима, док с друге стране земље ЕУ и Америка стагнирају. Када је ријеч о Кини, већ деценијама, посебно у посљедњих 20 година, ова земља има све већи утицај на континенту. Често од стране ЕУ и САД Кину оптужују да Африку гура у дужничко ропство, што није нетачно, мада ни ММФ, Свјетска банка итд. не сједе скрштених руку, и по износу кредита које су додијелили Африци не заостају много. У овом тренутку око 12 одсто дуга држава Африке отпада на Кину, а поједине државе трећину свог дуга слале су у Кину: У посљедњих 20 година Кина је, према неким информацијама, у Африку пласирала више од 150 милијарди долара кредита, а поједине земље, као што је Замбија, која има 20 милиона становника, у једном тренутку дуг није могла враћати и банкротирала је 2020. године. Након тога у помоћ јој је притекао ММФ, који јој је дао 1,3 милијарде долара кредита да би могла вратити дио дуга, међутим ту није крај, јер и многе друге земље све више имају проблема са отплатом својих дугова. Задуживање у Кини доста је лакше јер, за разлику од ММФа, Свјетске банке и осталих међународних институција, Кинези не траже никакве реформе, што је афричким лидерима, који често рачуне не полажу никоме, доста лакше прихватити.
Од 2010. године готово трећину енергетске мреже и инфраструктуре финансирале су и изградиле кинеске државне компаније, а прије пандемије у Африци је радило око 250.000 радника поријеклом из Кине. У једном тренутку ЕУ и Америке оптуживале су Кину да намјерно даје кредите државама, градовима и регијама за које зна да их неће моћи отплатити те затим одузима власништво над том изграђеном инфраструктуром.
Трку и "борбу за Африку" осим Кине, Русије и Америке води и Европска унија, мада у посљедних неколико година њене активности, оличене углавном у упориштима Француске у појединим афричким земљама, углавном стагнирају, и поред чињенице да највише робе Африка пласира управо у земље ЕУ. Како ЕУ "ради" по питању Африке, можда најбоље илуструје један од наслова у њемачким медијима који каже "Африка: Кина гради путеве, ЕУ броји инсекте".
Оно што је примјетно, а што наводе и готово сви већи свјетски аналитичари јесте да се ситуација у Африци погоршава и да није искључено да у наредних неколико година затражи масовни отпис дугова од земаља Запада, али и Кине, што не би било први пут. Након тога, може се очекивати нова прерасподјела у Африци, када ће се успоставити зоне којима ће владати или које ће контролисати прије свега Кина и Америка, а могуће и ЕУ и Русија.
У таквим околностима Камала Харис, америчка потпредсједница, посјетиће Гану, Танзанију и Замбију, а како је најављено, фокусираће се на економски развој, климатске промјене и безбједност хране. Прошлог мјесеца Африку су посјетиле и Џил Бајден, прва дама САД, која је била у Намибији и Кенији, и Женет Јелен, америчка министарка финансија, која је боравила у Сенегалу, Јужноафричкој Републици и Замбији.
Независне новине
Прије Камале више званичника САД од почетка године посјетило је Африку, и то након што је Џо Бајден, предсједник САД, обећао афричким лидерима да ће се САД укључити у будућност континента.
Ипак, за разлику од САД, које своју помоћ често условљавају прихватањем демократије, реформама и мијештају се у унутрашње ствари, Кина и Русија у посљедње више од деценије имају готово исти приступ, а то је развијање Африке уз минимална условљавања. Наравно, и Кина и Русија у свему томе проналазе свој интерес, прије свега у ресурсима у Африци, али и у геополитичкој слагалици која у свијету постаје све компликованија. Некако прећутно у западним медијима прошла је вијест да је у Москви, упоредо са посјетом Си Ђипинга, кинеског предсједника, боравило 40 парламентарних афричких делегација на конференцији "Русија Африка у мултиполарном свијету". Конференција је одржана уочи другог самита Русије и Африке који би требало да буде одржан у јулу ове године у Санкт Петербургу.
На конференцији је, између два састанка са Ђипингом, говорио и Владимир Путин, предсједник Руске Федерације, који је рекао да је сарадња са афричким државама један од приоритета његове спољне политике, а одмах након тога најавио и бесплатну испоруку жита на континент и ако се не обнови споразум о храни између Русије и Украјине.
Нешто конкретнији на конференцији био је Вјачеслав Володин, предсједник руске Думе, који је нагласио да "није Вашингтон тај који би требало да нас научи како да градимо наше пријатељске односе и планове за будућност".
"Наши односи су увијек грађени на незаинтересованој основи, на принципима међусобног поштовања и немијешања у унутрашње ствари. За нашу земљу афрички континент никада није био предмет меркантилног интереса, употребе радне снаге и сировина, а то не можемо рећи за САД и европске државе", рекао је том приликом Володин.
Као и Русија, али у далеко већем обиму, на афричком континенту већ деценијама присутна је Кина, која полако преузима примат како у трговини, тако и у улагањима, док с друге стране земље ЕУ и Америка стагнирају. Када је ријеч о Кини, већ деценијама, посебно у посљедњих 20 година, ова земља има све већи утицај на континенту. Често од стране ЕУ и САД Кину оптужују да Африку гура у дужничко ропство, што није нетачно, мада ни ММФ, Свјетска банка итд. не сједе скрштених руку, и по износу кредита које су додијелили Африци не заостају много. У овом тренутку око 12 одсто дуга држава Африке отпада на Кину, а поједине државе трећину свог дуга слале су у Кину: У посљедњих 20 година Кина је, према неким информацијама, у Африку пласирала више од 150 милијарди долара кредита, а поједине земље, као што је Замбија, која има 20 милиона становника, у једном тренутку дуг није могла враћати и банкротирала је 2020. године. Након тога у помоћ јој је притекао ММФ, који јој је дао 1,3 милијарде долара кредита да би могла вратити дио дуга, међутим ту није крај, јер и многе друге земље све више имају проблема са отплатом својих дугова. Задуживање у Кини доста је лакше јер, за разлику од ММФа, Свјетске банке и осталих међународних институција, Кинези не траже никакве реформе, што је афричким лидерима, који често рачуне не полажу никоме, доста лакше прихватити.
Од 2010. године готово трећину енергетске мреже и инфраструктуре финансирале су и изградиле кинеске државне компаније, а прије пандемије у Африци је радило око 250.000 радника поријеклом из Кине. У једном тренутку ЕУ и Америке оптуживале су Кину да намјерно даје кредите државама, градовима и регијама за које зна да их неће моћи отплатити те затим одузима власништво над том изграђеном инфраструктуром.
Трку и "борбу за Африку" осим Кине, Русије и Америке води и Европска унија, мада у посљедних неколико година њене активности, оличене углавном у упориштима Француске у појединим афричким земљама, углавном стагнирају, и поред чињенице да највише робе Африка пласира управо у земље ЕУ. Како ЕУ "ради" по питању Африке, можда најбоље илуструје један од наслова у њемачким медијима који каже "Африка: Кина гради путеве, ЕУ броји инсекте".
Оно што је примјетно, а што наводе и готово сви већи свјетски аналитичари јесте да се ситуација у Африци погоршава и да није искључено да у наредних неколико година затражи масовни отпис дугова од земаља Запада, али и Кине, што не би било први пут. Након тога, може се очекивати нова прерасподјела у Африци, када ће се успоставити зоне којима ће владати или које ће контролисати прије свега Кина и Америка, а могуће и ЕУ и Русија.
У таквим околностима Камала Харис, америчка потпредсједница, посјетиће Гану, Танзанију и Замбију, а како је најављено, фокусираће се на економски развој, климатске промјене и безбједност хране. Прошлог мјесеца Африку су посјетиле и Џил Бајден, прва дама САД, која је била у Намибији и Кенији, и Женет Јелен, америчка министарка финансија, која је боравила у Сенегалу, Јужноафричкој Републици и Замбији.
Независне новине
