Амбасада Руске Федерације у БиХ у свом саопштењу наводи да је одбила да се придружи изјави амбасадора Управног одбора Савјета за провођење Мировног споразума у БиХ, наводећи за то шест разлога.
Саопштење преносимо у цијелости:
​
1. 27. маја високи представник Валентин Инзко поднио је оставку и тиме завршио свој мандат. Он није имао никаква овлаштења за увођење измјена и допуна Кривичног закона. Ако су партнери сматрали Валентина Инцка важећим Високим представником, испада да су након 27. маја у БиХ постојала два висока представника, што је апсурдно. Друга тумачења су језуитска логика. Полазимо од тога да након 27. маја мјесто високог представника у БиХ остаје празно. Сви они који намјеравају да сарађују с држављанином Савезне Републике Њемачке Кристијаном Шмитом, који себе назива високим представником, то чине на властиту одговорност и ризик, јер он нема потребан мандат Савјета безбједности УН-а.

2. Увијек смо се противили употреби "бонских овлаштења". Чак и уз предпоставку да су иста постала темељ одлуке Валентина Инцка, чак ни њихово најшире тумачење не даје му за право да се мијеша у активности законодавне власти.

Штавише, безгранично тумачење "бонских овлаштења" (тзв. "друге мјере", дио XИ, став 2, тачка ц) доводи до тога да Валентин Инцко има право узети калашњиков, отићи у Бањалуку и стријељати све посланике Народне скупштине Републике Српске. И према његовом тумачењу "бонских овлаштења", он ће бити у праву! Треба ли БиХ такав високи представник?

3. Одлуку Народне скупштине донијело је легално изабрано демократско тијело власти. Нема сумње у његову легитимност. Својим волунтаризмом, Валентин Инцко поставља питање – чија је демократија јача: његова или Народне скупштине? Његова или Градског вијећа Мостара? Његова или скупштине Зеничко-добојског кантона? За нас ту нема дилеме.

4. Још једном наглашавамо да Управни одбор не би требао имати никакве везе са 14 услова. Ово је питање само БиХ и Европске уније. Ако одређени дио међународне заједнице у БиХ жели послати неки сигнал Сарајеву, они би то слободно могли – као опција – урадити преко изјаве специјалног представника ЕУ у БиХ, којој се, по жељи, амбасадори Управног одбора могу придружити у свом личном својству.

5. Озлоглашени програм 5+2, посебно његов дио о "позитивној оцјени" ситуације у БиХ. Посљедња одлука Валентина Инцка јасно је и увјерљиво показала да је управо Канцеларија високог представника главни творац дестабилизације у БиХ и то чини намјерно. Јер свима је било јасно каква ће реакција услиједити након овог непромишљеног корака. Штавише, ОХР подгријава ситуацију не само у БиХ, већ и у цијелој регији. Поставља се питање – је ли могуће у таквим условима замислити да би се неко при здравој памети одлучио да позитивно оцијени стање у БиХ?

6. Огорченост и жаљење остаје након читања посљедњег пасуса изјаве. Горчина од самозадовољства и опијености снагом такозване међународне заједнице. Високог представника већ смо споменули. Испоставља се да наши партнери БиХ сматрају немарним студентом који не успјева положити "испите" и ријешити се међународне супервизије. Више од четврт стољећа, суверена држава која је заузимала позицију несталне чланице Савјета безбједности УН-а мора "поновити годину"...

Управо из ових разлога канцеларију високог представника сматрамо кочницом развојног пута БиХ и инсистирамо на његовом безусловном гашењу. То је тај случај када су се предности одавно претвориле у непоправљиве недостатке. Стога – мора бити затворен!
 
(РТРС)