Од малeна учио да кује, па постао мајстор свог заната

Љубиша Бубуљ из села Бродац има само 21 годину и бави се старим ковачким занатом, који готово да је изумро на подручју Семберије.

Као и бројни други стари занати и ковачки занат је у изумирању на овом подручју, јер младе све мање занима учење старих заната, а поготово учење тешких заната какав је сигурно ковачки.

- Са ковањем, као занатом сусрео сам се још као дијете. Покојни деда је био ковач, па сам уз њега упознавао тај занат. Сјећам се да ме ујутро увијек будио звук чекића и удараца од наковањ…Знао сам да деда увелико ради и да посла има“, каже Бубуљ за „Семберске новине“.

​

Према његовим ријечима, занат је почео да учи као основац, али тада није  могао самостално да ради, него је учио сваки дан нешто ново.

- На почетку нисам био толико заинтересован за то. Наравно, као и свако дијете имао сам неке своје ствари које су ме занимале. Послије, када сам кренуо у средњу школу, сваки викенд је био одвојен за рад у ковачници“, каже Љубиша Бубуљ.

Истиче да је дјед увијек имао план за викенд, шта му може помоћи у радионици, те је тако постепно учио корак по корак.
 
 Прве ковачке зараде

-У том периоду, кренуле су и прве зараде од ковања. Временом све више и више ме занимао тај посао, а то је мени представљало нешто као умјетност. Почео сам и сам да радим, али ту је увијек био деда да ме исправи и упути ако није нешто урађено како треба“, сјећа се Бубуљ.

И дан-данас чува свеску у коју је записивао дједове савјете, а понекад је узме и прелиста, подсјети се тако и дједових ријечи и заједничких тренутака.

- Нажалост, прије неколико година деда се разболио, а посла је било. Средњу школу сам завршио, па сам имао времена за ковање. У почетку, људи су  се мало чудили како ја тако млад да већ радим сам. Ипак, увијек су доносили нешто да им урадим и, наравно, били су задовољни“, каже Љубиша Бубуљ.

Према његовим ријечима, пошто је Семберија пољопривредни крај, увијек има посла, а у радионицу највише долазе пољопривредници којима увијек нешто треба.

- Проблем је, јер је много старијих ковача умрло и, нажалост, нико није наслиједио тај занат или можда и јесте, али се тим не бави. Када је мој деда умро, ја сам наставио да радим самостално’’, рекао је Бубуљ, који има ковачку радионицу у семберском селу Бродац.

Каже да су људи наставили да долазе у радионицу, доносећи пољопривредне алатке на ковање и поправку.

- Посла је било, могао сам и да зарадим добро, нисам се жалио. Дане сам проводио у радионици. То ми није падало тешко, јер волим свој посао“, каже Љубиша.
 
Производи ножеве

Прије двије године почео је да израђује ножеве, а то није било лако савладити, па је учио од других, читао доста о томе, распитивао се, тражио разне материјале…

- Претежно до сада нисам продавао ножеве. Волим да поклоним својим пријатељима нешто што сам израђујем, а то су ножеви“, каже Бубуљ, који дио времена проводи и у иностранству, али када се врати, у ковачници га чека доста посла.

- Често останем у радионици од јутра до мрака. Навече касно тек улазим у кућу, сав прљав, али задовољан, јер сам урадио нешто корисно’’, додао је Бубуљ
 
Пчеларство

Љубиша Бубуљ нема много пчела, али истиче да за њега није битан број кошница, него да настави дједову традицију.

- Покојни деда ме учио и научио свему битном за пчеле. И тако сам од дјетињства учио о томе. Љубав према пчелама родила се од малих ногу“, каже Љубиша Бубуљ, један од ријетких ковача у овом крају.
          

Семберске новине - Семберија инфо - Текст и фото: З. Кусмук