1. Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
У годинама сам када су у потпуности видљиви резултати животних одлука, које опет одређују све стране једне личности. Љубав, одговорност и трајање у смислу оданости свом избору су одређивали мој животни пут. Ако носите љубав у свом бићу то је  оличан предуслов за раст и развој. На једној страни су бројна остварења и успјеси како у професији, тако и у политици и невладином сектору. Морам нагласити да ни једну позицију нисам узимала олако, као привилегију, него напротив као још већу одговорност.
На другој страни је моја породица, која је у, исто вријеме, и моја слабост и моја снага. Да бих била комплетна личност потребне су ми обје стране. Сматрам да је највећи успјех у животу када у складу са својом природом достигнеш циљеве због којих осјећаш срећу и мир. Због којих се осјећаш добро. И када трајеш. Трајање је доказ доброг избора.

2. Која је то професија којом сте у младости прижељкивали да се бавите и колико се она разликује од онога што Вам је данас посао?
Размишљајући о овом питању вратила сам се у године раног дјетињства и затечена сам спознајом да сам од малена разумјела своју природу и слиједила своје жеље. Једноставно „рођена с тим“. Многе ствари су се подразумијевале, само сам успутно прескакала препреке и ишла напријед. Прије основне школе нисам се замарала питањима шта ћу бити кад порастем, али су постојала одређена интересовања. Сјећам се гумене лутке с којом сам се играла годинама. Била сам јој и мама и докторица и учитељица и кројачица и ТВ водитељ...Али се сјећам исто тако да сам данима неутјешно плакала, јер ми нису хтјели купити пушку. Пушку су носили Титови војници, они су били симбол снаге, сигурности, реда и моћи. Можда је на мене утицало и то што сам била јединица, а мој сокак је био пун дјечака с којима сам се играла кликера и прескакала ограде. Сјећам се да ми је још тада сметало штошта везано за неједнакост полова: „Он је мушко. Ипак, ти си дјевојчица, ти не можеш..“. А видјела сам да није тако. Била сам одличан ученик и прилично амбициозна. Уз учење успутно сам се бавила писањем, била сам организатор културно забавног живота у гимназији, водитељ квизова, свирала у оркестру, а од трећег разреда гимназије сам ушла и у политику. Увијек сам жељела да будем активна и присутна у разним сферама. Још као мала сам одлазила код старих болесних и борила се да им помогнем, да донесем дрва, одем у продавницу. У рату смо формирале хуманитарну организацију за помоћ људима у храни и одјећи. У складу са својим интересовањима у Хелсиншком комитету за људска права сам радила телевизијски серијал „Човјек и његово право“. Са женама овог града 1998. године формирале смо организацију жена „Лара“ да бисмо жену учиниле видљивијом у друштву и равноправнијом са мушкарцем. Трећу деценију како не одустајем од „Ларе“. Напротив. Интересантно је да сам као стипендиста у „Курјаку“ прошла као руководилац кроз свеслужбе, до позиције „колективног директора“ за финансије и да сам одбила понуђено унапређење са великом платом и одлазак из фирме, јер ми је било задовољство радити у фабрици која се развијала (1.200 радника), а један од оснивача фабрике 1946. године је био и мој отац. Новац није најважнији циљ.
Више од деценију сам запослена у Фонду здравственог осигурања РС било као радник или као руководилац. Морам истаћи да је задовољство радити у овој институцији која тежи да буде најбоља јавна институција, несебично се залагати да помогнемо нашим осигураницима, најчешће болеснима, да на најбржи и најједноставнији начин остваре своја права. И при томе не правимо разлику по њиховом социјалном статусу и националној припадности. Једна сам од оних који ето, цијелог живота има срећу да ради оно што воли.

3. Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак последњих година?
Посљедњих година је стваралаштво три Љиљане оставило дубок траг и стално присуство у мојој мисли, и то:
- Професор др Љиљана Лукић, моја драга професорица из гимназије која је у својим романима о истакнутој породици Златоносовић из Зворника на предиван начин, питком ријечју обрадила тематику средњевијековне историје са ових простора и поставила на запажено мјесто женску страну која је била свих ових година запостављена. Окосница романа је потрага за идентитетом нације, али и потрага за идентитетом појединца. Позадина романа је љубав, као и снага коју показује будимска љепотица Јелена која се сусреће са суровошћу дворског живота у босанским крајевима (Јелена Златоносовић, Доктор Николо, Звијезда падалица...).
- Друга је Љиљана Хабјановић – Ђуровић, која од „Женског родослова“ и „Пауновог пера“ говори о судбини жене кроз вијекове, и тјера нас да се замислимо над основним вриједностима живота.
- Изузетно духовит текст за представу „Источни анђео“ написала је глумица Љиљана Лашић, која и глуми у овој представи. То је урнебесна комедија која се бави актуелним питањима, а у исто вријеме поред смијеха испуњена је и сјетом.
 „Ако живимо у друштву и времену гдје је морал растегљива категорија, а трагика се преплиће са комедијом, није тешко наћи инспирацију за трагикомедију“, рекла је Љиљана Лашић у интервјуу.

4. Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
Слободно вријеме проводим на више начина, уз добру књигу и добру музику. Понекад сликам. Волим дружења и породична окупљања. Волим кафану и дружења с пријатељима. Његујем пријатељства још из гимназије. Често смо заједно и ако не живимо у истом граду. Чак и путујемо заједно. Поносим се њима и срећна сам што их имам. Волим да путујем и путујем. Настојим да надокнадим све што сам некад пропустила, а разлога је било пуно. Данас имам списак жеља и дестинација, па полако.

5. Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
Мени као Бијељинки недостаје онај чаршијски дух старе Бијељине, када смо његовали поштовање и међусобно уважавање. Умјесто тога, ново вријеме је допринијело изградњи модерних зграда, разних боја и стилова, без тротоара, паркинг - мјеста, зелених површина и игралишта за дјецу. Имамо универзитете и факултете, имамо студенте, а немамо позориште, а биоскоп не ради зими... Имамо равницу, а немамо бициклистичку стазу. Немамо шеталиште. Имамо двије ријеке, али не и уређене плаже... Седамдесетих година смо направили базен, бициклистичку стазу до Дворова, туристички возић... Збуњена сам, а и Бијељина остаје у чуду, не знајући да ли је дошла или пошла.

6. Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
Вољела бих да Бијељина постане лијеп и модеран град са садржајима који би оправдали назив града. Потребно је остварити услове за друштвени и привредни развој, направити амбијент да људи могу живјети од свог рада. Акценат је на развоју инфраструктуре. Мислим да ће изградња аутопута допринијети лакшем уласку инвеститора на подручје града. Бијељина мора економски да ојача да би се зауставио одлазак младих. Имати двије ријеке, Дрину као бисер свијета, а не радити на будућности града поред ријеке на развоју туризма и угоститељства. Не разумијем. Имати топлу и љековиту воду у Дворовима, а немати најразноврсније садржаје (затворени базен, хотел...). Не разумијем!
Неопходан је репрезентативан тим састављен од људи који ће енергетски покренути промјене у овом граду.

Семберске новине - Семберија ИНФО