У организацији Градске управе Бијељина и Скупштинске комисије за равопрваност полова, шести пут за редом, додијељена су признања ,,Заслужна жена’’ за женски допринос развоју локалне заједнице. Међу пет ,,заслужних’’ припадница љепшег пола, колико их је ове године у Бијељини добило то признање, је и наша колегиница Мирсада Решидовић. Мирсада је ово признање добила за дугогодичњи успјешан рад у новинарству, посвећеност унапређењу квалитета јавне ријечи и допринос заштити жена жртава насиља. За ово признање слободно се може рећи да је круна њеног одговорног, а ненаметљивог рада и својеврсна диплома за одлазак у пензију.
 
Иако је Мирсада Решидовић, након завршене основне и средње школе у Бијељини, 1980. године дипломирала политикологију на Факултету политичких наука у Сарајеву, стицајем околности, запливала је у новинарским водама, из којих ће, већ у новембру, отпливати у заслужену пензију.

- Када сам завршила факултет, исте године сам почела да радим као професорица у Средњошколском центру ,,Алија Алијагић“, данас је то Техничка школа ,,Михајло Пупин“. Рад у школи је посебно лијеп период у мом животу. Волим дјецу и сматрам да рад с дјецом није посао, већ позив, јер су просвјетари посебна карика у животу ученика. Ученицима сам, поред знања из наставног предмета, пружала подршку и имала времена за њих у сваком тренутку, како би имали могућност да се даље развијају и остварују. У школи сам водила и фолклорну секцију и имала сам осјећај да су ме ученици цијенили, јер и сада, након много година, сви моји ученици ми се јављају и подсјећају ме на те лијепе дане'', говори за ,,Семберске новине'' некадашња професорица Мирсада Решидовић и наглашава да је њен рад у просвјети, као и многим другим, прекинуо рат.

- У мају 1992. године, с 10-годишњом кћерком одлазим у Пореч. Моје наде и жеље да ће рат кратко трајати и да ћу се брзо вратити, нису се обистиниле. У Поречу сам живјела 14 година. Радила сам различите послове у туризму, а од 1992. године укључила сам се у невладин сектор у жељи да својим ангажовањем бар мало допринесем општем добру и јачању цивилног друштва. У Поречу је тада почео да дјелује Центар за грађанске иницијативе који је радио на изградњи мира и демократије заснованих на поштовању основних људских права и слобода. Када сам донијела коначну одлуку да се вратим у Бијељину, пријатељи из Центра за грађанске иницијативе су ми рекли да се, кад одем из Пореча,  придружим чланицама организације ,,Лара“. То сам и урадила и на њихова врата закуцала убрзо након доласка у Бијељину 2006. године'', присјећа се Мирсада и истиче да је, захваљујући ,,Лари“ присуствовала бројним округлим столовима и радионицама везаним за равноправност полова.

- Имала сам прилику да радим и на СОС телефону за жене жртве насиља у породици. Учествовала сам и у имплементацији пројекта ,,Мир са женским лицем-оснаживање жена за суочавање са прошлошћу“ које су током 2013-2014. године радиле Фондација ,,Лара“ и ХО ,,Хоризонти“ из Тузле. Пројекат је 2014. године представљен у публикацији ,,Мир са женским лицем“, а ја сам једна од три ауторке те публикације'', каже Мирсада Решидовић.
 
Као занимљивост, ова ,,заслужна жена'', говорећи о свом професионалном путу, подсјећа да је тај пут, када се вратила у Бијељини води у ,,Семберске новине''.

- Почела сам да радим као новинарка  и на том мјесту сам већ 15-у годину. Занимљиво је да сам у јесен 1980. године, када сам већ била почела да радим у школи, добила понуду за посао у ,,Семберским новинама“ које су тада почеле да излазе. Јасно је да сам понуду прихватила, али 26 година послије. Чудни су ,,путеви судњи''... Новинарство је племенита професија и свака прича има људску страну која заслужује да се исприча. Као новинарка мислим, гледам и сликам живот, запажам и просуђујем и дајем форму у којој ће се моје писање најбоље разумјети. Посебну пажњу поклањам појединцима и групама грађана који се боре за свој и бољитак свих, за једнака права и шансе'', објашњава Мирсада.

Њен рад препознали су многи, а међу њима и Удружење грађана за промоцију образовања Рома ,, Отахарин“ и Удружење глувих и наглувих регије Бијељина који су јој додијелили захвалнице.

Како би остала вјерна опредјељењу да служи јавности, а у првом реду поштујући достојанство и права читалаца, како каже, Мирсада је у љето 2019. године похађала радионицу ,,Дигитални алати за кредибилно извјештавање и провјеру чињеница“.

- Медији и грађани су на заједничком послу ако се жели остваривати слобода мисли и изражавања и одговорност за исказану ријеч'', закључује наша колегиница, која одбројава још који мјесец до пензије, а на послу се понаша као да јој је први радни дан, а ми јој желимо, да уз своје двије дјевојке - кћерку Азру и унуку Уну, ужива и када заврши свој радни вијек.                              

Семберске новине - Семберија инфо - В.Зеленовић