Да ли због незагађене воде или због опште “глобализације” живота на планети, у посљедњих пет година на подручју Семберије, на мањим и већим водотоцима, на рјечицама Модран, Лукавац, али и на подручју уз стари ток Дрине, на вјештачким језерима локалитета “Старача”, љубитељи природе све чешће осјећају практично присуство даброва. Пуно исјечених стабала, као да су пререзана моторном пилом или одсјечена сјекиром, знак су присуства ових крзнаша на подручју Семберије.



Стари “дрински вук”, Брано Чобић, који већ тридесетак година борави у викенд – насељу недалеко од  Павловића моста, каже да их је у вечерњим сатима виђао на дринским шљункарама.

“Они искључиво раде ноћу, излазе из својих јазбина и хране се дрвном масом коју обрађују својим сјекутићима. Репом често знају замахнути као веслом или као лопатом. Већ сам их прозвао својим радницима, јер ми олакшавају припрему огрјевног дрвета. Оно што они ноћу оборе својим зубима, дању сјецкам и ложим у викендици”, каже Чобић,  истичући да је прије пет година уочено њихово присуство на Дрини.



“Највјероватније су стигли из Заштићеног резервата природе “Засавица” код Сремске Митровице. Примјећујемо да су се ненормално намножили и да шире своје станиште. Биљоједи су, граде бране и то је све што знам о њима”, каже Чобић.

Сњежана Јагодић Вујић, предсједница Еколошког удружења “Еко пут”, које газдује “Еко језерима” у оквиру “ Визитор центра” на Дрини, истиче да су  даброви након стотину година населили ово подручје.



“Оборена стабле врбе и тополе свједоче о њиховом присуству на овом простору. Посљедњи пут су виђени 1916. године, дакле, прије 115 година. На подручју бивше Југославије даброви су се први пут појавили 1920. године, у Мачви, али су истријебљени због крзна и квалитетног меса. Њихово присуство указује на чисту воду и повољно природно станиште. Даброви су заштићена врста и казна за лов иде и до 5.000 КМ”, упозорава Сњежана Јагодић Вујић.

Семберија инфо - Текст и фото: Љ. Љубојевић