У ВРИЈЕМЕ КАДА НЕМА СВИРКЕ УЖИВО

Прво на шта помислимо при изговору ријечи ,,штрајк” јесте група људи која жели да се избори за своја права. Међутим, када у Бијељини неко спомене ,,штрајк”, прва асоцијација јесте бенд ,,Штрајк” уз који је добра забава увијек загарантована. ,,Штрајк” је један од ријетких бендова који броји осам чланова - Владимир Ћурчић и Данијел Убипариповић свирају гитаре, а уз то представљају и мушке вокале, Теодора Билаловић је са предивним гласом женски вокал, Биљана Петровић свира виолину, Младен Лукић свира бубњеве, Васа Гаврић свира хармонику, Горан Илић клавир, а Ракац бас гитару.

За све оне који довољно не познају бенд ,,Штрајк”, Владимир Ћурчић, поред представљања бенда, говори и о музичкој сцени код нас, као и о томе колико је за музичаре тешко опстати данас, у вријеме пандемије вируса корона.
 
За почетак и за све који можда још увијек не знају, ко је ,,Штрајк” бенд?

- Као у већини случајева, почеци датирају још из средњошколских дана. Другар и ја смо имали жељу да почнемо да учимо да свирамо гитару и када смо научили да свирамо пар пјесама, одлучили смо да нађемо и бубњара. Након краћег времена, било нас је четворица и могли смо да формирамо један мањи бенд. У то вријеме ми смо били металци и рокери и само смо слушали ту врсту музике. Временом, што више свираш и наступаш, људи те више ангажују и онда траже да се не свира само рок, него да се мало и ублажи звук. Сада смо у фази да свирамо и народну музику.  ,,Штрајк” постоји 15 година и годинама се мијењао. Од четворке, која је започела ,,Штрајк” причу, остала су само два човјека, а то смо бубњар и ја. Тренутна постава је у овом саставу годину дана, а ове године са нама је још једна дјевојка која свира виолину. Сви смо, прије свега, добри другари и мислим да је то оно што нас држи на окупу толико година. Моја замисао прије десет година како би бенд требало да звучи се сада и остварила.
 
Музика коју изводите и ваши наступи наишли су на сјајне реакције и многима сте већ препознатљиви. Шта је то по чему сте се издвојили од осталих?

- Мислим да има више ствари које нас изд-вајају од осталих и због којих нас људи во-ле. Имамо обичај да кажемо да нама није проблем једно вече да свирамо на свадби, сљедеће да свирамо на моторијади и онда треће вече да наступамо у кафићу као акустични састав. Можемо да се прилагодимо свакој ситуацији и то је оно што је наша највећа предност. Затим постоји и то што људи кажу да имамо енергију. Воле нас и поштују, јер осјете емоцију коју се трудимо да пренесемо на свим свиркама. Оно што нас посебно обрадује јесте када некоме из шире околине кажете ,,Штрајк” бенд, знају ко смо и да смо из Бијељине.
 
Гдје видите ,,Штрајк” за пет година?

- Оно што је сигурно јесте да нас видим заједно за пет година, јер посљедње три до четири године бенд зарађује лијеп новац. Први пут смо, након толико година постојања, дошли у ситуацију да можемо да живимо само од музике. Што се тиче заједничких пројеката, имамо много тога у плану. Главни проблем за реализацију тих планова је вријеме. На самим почецима, са бившим колегом из бенда, радио сам на једној пјесми која је осликавала све што нам се тренутно дешава. Пјесма се зове ,,Клаустрофобија” и желимо да искористимо тренутна дешавања око нас и да у наредна два до три мјесеца поклонимо публици наш првенац.
 
Сваки бенд има неки циљ на почетку, неку замишљену причу коју жели да исприча. Коју причу ,,Штрајк” жели да пласира на нашој музичкој сцени и шта је то што желите да постигнете код публике?

- Када си клинац, увијек ти је жеља да постанеш рок звијезда. То нас је већ прошло и сада нам је једина жеља да једног дана, када престанемо да свирамо, људи кажу да је постојао ,,Штрајк” бенд и да их не буде срамота када нас било гдје спомену. Уколико оставимо пјесму иза себе, то је додатни плус. Само желимо да иза нас остане неки траг и поштовање публике, а показатељ да и даље вриједимо јесте када власник локала у којем свирамо дође и каже да је резервисано све до посљедњег мјеста.
 
Увијек је лакше када све иде по плану, када је све онако како смо замислили. Међутим, у данашње вријеме чешће се дешава да је, управо, супротно од тога. Да ли је лако за музичаре да пронађу своје мјесто на музичкој сцени код нас и да ли могу да опстану и да се изборе како би зарађивали бавећи се послом који воле?

- У данашње вријеме је, свакако, много лакше него раније. Друштвене мреже и јутјуб канали много помажу у рекламирању и представљању. Када смо ми почињали, могли су да нас чују само људи који су долазили на наше свирке. Међутим, да би опстали морате да се прилагодите и да свирате све врсте музике. Питање је колико би и ми опстали да нисмо научили да свирамо народну музику. Оно што је, такође веома, важно јесте да се нађе начин да уживате у свему. Када ви не уживате док свирате, публика то осјети и онда ни они неће уживати. Увијек треба да радите оно што волите, јер уколико не волите посао који радите, то је осуђено на неуспјех.
 
Због пандемије корона вируса свирке су прво биле сведене на минимум, а тренутно је ситуација таква да их нема никако. На који начин то утиче на музичаре?

- Што се мог бенда тиче, трудимо се да се држимо заједно и да помажемо једни другима колико год можемо, јер има колега који живе само од свирања. Сигуран сам да то није случај само са нашим бендом. Многим колегама је овај посао једини извор прихода и сви се тренутно боре за опстанак. Што се осталих бендова тиче, има их доста који су престали да свирају, па су чак престали и да постоје као бенд. Највећи парадокс јесте да је ди џејевима дозвољено да наступају, а музичарима је забрањено. По мом мишљењу, музичари су у најтежој ситуацији тренутно.
 
Све више су заступљени онлајн наступи и доста музичара пласира ковер снимке. Колико то помаже музичарима да се представе публици и да ли можемо да очекујемо нешто слично и од вас?

- Прије него што ће свирке бити у потпуности укинуте, ми смо урадили неке ковер пјесме, али је то више вид промо материјала. Када нас људи позову да свирамо на свадби на примјер, желе да виде неки материјал и онда смо првенствено због тога урадили пар ковер снимака. Имали смо и онлајн концерт на једном бијељинском порталу гдје смо имали наступ од два сата и многи су се укључивали тако што су слали поруке и наручивали пјесме. Међутим, иако све то помаже у представљању публици, мени лично није то то. Када ја не видим да публика ужива и када не можемо једни другима да пренесемо праву енергију као на наступу уживо, онда то за мене није прави наступ.
 
Наш град је заиста богат када су у питању млади и талентовани људи који тек треба да добију прилику да покажу колико могу да постигну својим талентом. Да ли треба да вјерују да могу на нашим просторима остварити своје циљеве или ће морати срећу потражити ван граница наше државе, као што је то случај са већином професија данас?

- Када смо почињали да свирамо сигурно смо пола године свирали у подруму у мојој кући или негдје у гаражи. Једноставно нису хтјели да нас пусте да свирамо, јер је постојало пет кафана у Бијељини. Данас је много лакше када постоји више локала у граду. С обзиром да знам како је мени би-ло на почетку, када упознам неке клинце и чујем да добро свирају, увијек сам говорио да могу доћи код мене у ,,Смоквицу” да свирају. Међутим, клинци су данас много чудни. Нису заинтересовани за тежи пут до успјеха, јер желе одмах да наступају на великим бинама и на концертима. Иако је у данашње вријеме много лакше достићи жељени циљ, желим да поручим свим талентованим клинцима да се не плаше да покушају и да знају да препознају када им се укаже прилика да постигну нешто велико бавећи се послом који воле.

Семберске новине - Семберија инфо