БИЈЕЉИНСКИ КОРЗО
Данашње генерације Бијељинаца и Семберца имају разноврстан избор разоноде на коју се не могу пожалити. Не могу да кажу да им је досадно. Како је тек раније било када нису постојали кафићи, кафане, спортска такмичења, телевизијски преноси и др. Без обзира на то, људи су и тада живјели задовољно и није им било досадно. Увијек су знали како корисно да утроше слободно вријеме.
У својој прошлости Бијељина је за младе шетаче, у различитим временима, имала неколико улица које су служиле за вечерњу шетњу и изласке младих. Први корзо у граду био је у у данашњој Карађорђевој улици – од данашње зграде Музеја Семберије па до Соколског дома, али најчешће до хотела „Дрина“, којег сада нема, а гдје се сада налази Аутобуска станица. Та улица се тада звала Wилмастрассе (Вилмина улица) и представљала је елитни дио града у којој су биле смјештене све важније установе – општина, хотел, неколико апотека, двије банке, двије цркве, школе, читаоница и више угоститељских објеката.
Друга улица у којој је био бијељински корзо, неколико деценија касније, била је улица у Старој чаршији. Тих година, са пресељењем корза, у ту улицу премјештен је пословни дио града. То је улица што је ишла крај некадашњег Дома Војске Републике Српске, а који је тада био хотел „Европа“ који је 1935. године отворила Јеврејка Рифка Алкалај. Та улица послије Другог свјетског рата звала се Улица народне револуције. У овој улици Бијељине, више од четири деценије, шетали су млади, тј. све до изградње градског трга шездесетих година, када је саобраћај пресељен на нову једносмјерну траку, а ранија улица гдје је било корзо, утопила се у површину трга. Тада су се шетачи преселили на „штрафту“ што је средином трга била искључиво њима намијењена, а онда је и саобраћај у вечерњим сатима кроз центар града био забрањен.
Међутим, сваког љета након првог маја, корзо из центра града селио се у Градски парк и тамо остајао све до почетка септембра. У том времену цјелокупни забавни и друштвени живот Бијељине био је у парку гдје је била љетна башта са музиком и угоститељским услугама – кафа, сендвичи, освјежавајућа пића, посластице и др. У вечерњим часовима, поред гостовања реномираних оркестара са пјевачима и пјевачицама, два пута недељно биле су и игранке. Тих мјесеци дуж главне алеје парка, кроз средину, од горње до доње капије, дефиловале су колоне шетача у два смјера. Ту у парку, током цијеле сезоне, састајали су се и дружили и млади и стари грађани. Парк је био мјесто окупљања и разоноде.
За становнике семберских села, чак и оних удаљенијих од града, градска слава Св. Пантелејмон, била је од великог значаја. На дан славе у град су тих дана из околних и даљих села долазили и млади и стари. Тада је по три дана у граду гостовало више циркуса на тзв. марвеној пијаци, па су људи у тим циркуским шатрама имали прилику да виде зоолошки врт, раније кинематограф („живе слике“), а касније мађионичаре, кловнове, жонглере и укротитеље животиња. Највећа атракција су били рингишпили. Тих дана угоститељи у граду су задовољно трљали руке, а разне музичке капеле са пјевачицама и пјесмом надјачавали су буку и грају присутних.
У деценијама које су услиједиле, мијењале су се државе и друштвена уређења, али је навика шетања бијељинским корзом остала, све до времена када су телевизија и друштвене мреже донијели нове навике у свакодневни живот и друштвене везе.
Semberija info - Lj. Božić
У својој прошлости Бијељина је за младе шетаче, у различитим временима, имала неколико улица које су служиле за вечерњу шетњу и изласке младих. Први корзо у граду био је у у данашњој Карађорђевој улици – од данашње зграде Музеја Семберије па до Соколског дома, али најчешће до хотела „Дрина“, којег сада нема, а гдје се сада налази Аутобуска станица. Та улица се тада звала Wилмастрассе (Вилмина улица) и представљала је елитни дио града у којој су биле смјештене све важније установе – општина, хотел, неколико апотека, двије банке, двије цркве, школе, читаоница и више угоститељских објеката.
Друга улица у којој је био бијељински корзо, неколико деценија касније, била је улица у Старој чаршији. Тих година, са пресељењем корза, у ту улицу премјештен је пословни дио града. То је улица што је ишла крај некадашњег Дома Војске Републике Српске, а који је тада био хотел „Европа“ који је 1935. године отворила Јеврејка Рифка Алкалај. Та улица послије Другог свјетског рата звала се Улица народне револуције. У овој улици Бијељине, више од четири деценије, шетали су млади, тј. све до изградње градског трга шездесетих година, када је саобраћај пресељен на нову једносмјерну траку, а ранија улица гдје је било корзо, утопила се у површину трга. Тада су се шетачи преселили на „штрафту“ што је средином трга била искључиво њима намијењена, а онда је и саобраћај у вечерњим сатима кроз центар града био забрањен.
Међутим, сваког љета након првог маја, корзо из центра града селио се у Градски парк и тамо остајао све до почетка септембра. У том времену цјелокупни забавни и друштвени живот Бијељине био је у парку гдје је била љетна башта са музиком и угоститељским услугама – кафа, сендвичи, освјежавајућа пића, посластице и др. У вечерњим часовима, поред гостовања реномираних оркестара са пјевачима и пјевачицама, два пута недељно биле су и игранке. Тих мјесеци дуж главне алеје парка, кроз средину, од горње до доње капије, дефиловале су колоне шетача у два смјера. Ту у парку, током цијеле сезоне, састајали су се и дружили и млади и стари грађани. Парк је био мјесто окупљања и разоноде.
За становнике семберских села, чак и оних удаљенијих од града, градска слава Св. Пантелејмон, била је од великог значаја. На дан славе у град су тих дана из околних и даљих села долазили и млади и стари. Тада је по три дана у граду гостовало више циркуса на тзв. марвеној пијаци, па су људи у тим циркуским шатрама имали прилику да виде зоолошки врт, раније кинематограф („живе слике“), а касније мађионичаре, кловнове, жонглере и укротитеље животиња. Највећа атракција су били рингишпили. Тих дана угоститељи у граду су задовољно трљали руке, а разне музичке капеле са пјевачицама и пјесмом надјачавали су буку и грају присутних.
У деценијама које су услиједиле, мијењале су се државе и друштвена уређења, али је навика шетања бијељинским корзом остала, све до времена када су телевизија и друштвене мреже донијели нове навике у свакодневни живот и друштвене везе.
Semberija info - Lj. Božić
