Губитак вољене особе, нарочито када је неочекиван, једно је од најтежих искустава с којима се можемо суочити. Тај шок може оставити осјећај празнине и дубоке туге, а чињеница да се нисмо опростили може додатно отежати процес жаљења. Као психолог и психотерапеут, Маја Савановић Зорић истиче да је у оваквим тренуцима природно осјећати низ емоција, од туге, преко љутње, до осјећаја кривице. Те емоције су дио нормалног процеса жаљења. Важно је допустити себи осјећати тугу и све друге емоције које долазе с губитком. Потискивање емоција може продужити процес туговања.
​
Немогућност да се опростимо од вољене особе може оставити осјећај недовршености. У тим тренуцима, корисно је наћи начине да се симболично опростимо. То може бити кроз писање писма које никада неће бити послато, изражавање својих осјећања кроз умјетност, или једноставно разговор с неким коме вјерујемо. Такође, неки људи проналазе утјеху у ритуалима, као што су одлазак на мјесто које је особи било значајно и слично.

Важно је и потражити подршку – било кроз пријатеље, породицу, или професионалце. Жаљење је индивидуалан процес и нема правог или погрешног начина да се туговање изрази или доживи. Тражење помоћи може нам помоћи да се осјећамо мање сами у свом болу и пружити нам алатке да се носимо с осјећајима који нас преплављују. На крају, Савановић Зорић подсјећа да је у реду дозволити себи вријеме за оздрављење јер свака особа пролази кроз процес туговања својим темпом. Губитак вољене особе мијења нас, али такође може отворити простор за нова искуства и сјећања која носимо са собом, док живимо даље са љубављу и сјећањем на оне које смо изгубили.