"Контраендорфин" Светислава Басаре добитник је 67. Нинове награде за најбољи роман на српском језику, објавио је 25. јануара жири.

НИН-ов жири чинили су књижевна критичарка Марија Ненезић, пјесник Бранко Кукић, књижевник Иван Миленковић, пјесник Марјан Чакаревић и новинар Теофил Панчић.  Због епидемиолошке ситуације церемонија проглашења побједника одржана је путем Зум-а.

“Одлука је да Нинова награда за роман 2020. године буде додијељена Светиславу Басари за ‘Контраендорфин’. Тај роман сачињен је од немогућих сцена и недопустивих закључака, којима се претресају темељи не само Србије, него и савременог свијета уопште. Овим романом читалац се изводи из зоне комфора”, наводи се, између осталог, у образложењу жирија које је на онлајн конференцији прочитао председник жирија Теофил Панчић.

Чакаревић је навео да је Басарин роман превагнуо зато што „књига доноси нешто битно, квалитативно, ново, чега није било у претходним Басариним књигама“.

У најужем избору било је још шест финалиста – „Слобода говора“ Владана Матијевића, „Што на поду спаваш“ Дарка Цвијетића, „Људи без гробова“ Енеса Халиловића, „Прекрасне рушевине“ Сава Стијеповића, „Ништа није ничије“ Бојана Савића Остојића, као и „Под оба сунца“ Огњена Спахића.

У ужем избору нашло се 17 романа, док је за 67. Нинову награду конкурисало укупно 212 дјела.

За “Контраендорфин” гласали су Кукић, Миленковић и Чакаревић. Марија Ненезић свој глас дала је роману “Што на поду спаваш”, а Теофил Панчић гласао је за “Под оба сунца”.

Председник жирија Теофил Панчић је рекао да је у конкуренцији за НИН-ову награду било много више романа него претходне године, али да није било много „коронских романа“, како је очекивао због епидемије корона вируса.
„Очигледно је то тема која тек треба да сазри“, рекао је Панчић и додао да је ове године била „озбиљнија конкуренција у односу на претходну годину“, а да је, што се тиче тема које су обрадјиване „параисторијски дискурс у неком посустајању“.

Басара је сада двоструки лауреат Нинове награде. Претходно је признање освојио за роман “Успон и пад Паркинсонове болести” (2006), а био је и у најужем избору за ово признање са романом “Мајн кампф” (2012).
“Контраендорфин” кроз исповијест извјесног Стојковића, сликара који је престао да слика, у тренутку када предосјећа свој крај 2009. године исповиједа се наратору Калоперовићу и постаје му нека врста водича кроз (алтернативну) историју Србије од Другог свјетског рата до тренутка када разговарају. У овом, како наводи издавач  романа Лагуна, “врхунцу Басариног опуса у демонтирању српских митова”, исписаном кроз Басарин препознатљив стил, кроз иронију, хиперболе и гротеску, ликови су и фикционализоване историјске личности попут Иве Андрића, сликара Мира Главуртића, Милована Ђиласа...