Словаци су умјерени и радо прихваћени у сваком друштву
Данијел Штефек, предсједник бијељинског Удружења Словака "Јурај Јаношик" - Интервју за "Семберске новине" поводом десетогодишњице од освећења Словачке евангелистичке цркве
Ви сте ових дана обиљежили важан јубилеј за заједницу Словака у Бијељини, што је и повод за интервју. Шта тај јубилеј – десетогодишњица од освећења Словачке евангеличке цркве – значи за Словаке у Семберији?
-Овај јубилеј за овако малу заједницу као што је наша значи много, јер смо изградњом новог молидбеног доба (цркве) свакако утицали да се очува вјерски живот међу Словацима у Семберији, а са просторијама удружења које се налазе уз цркву обезбиједили простор за окупљање млађих чланова удружења који кроз разне радионице и дружења уче о култури, традицији и културном насљеђу својих предака. Важно је напоменути да је Удружење Словака Семберије „Јурај Јаношик“ Бијељина основано фебруара 2006. године управо са једним од основних циљева, а који се односи на изградњу Словачке Евангеличке цркве у Бијељини. Тада су само највећи ентузијасти вјеровали у идеју да ћемо постићи тај циљ. Исте године, у октобру, захваљујући донацији тада Општине Бијељина, обављено је освjештење камена темељца, а до краја године завршен је темељ у потпуности - ово је био почетак градње цркве. Три године након овог догађаја, уз помоћ донација, и то прије свега Општине Бијељина, Амбасаде Републике Словачке у БиХ, других вјерских заједница, те истакнутих привредника Бијељинe, који су несебично, свако на свој начин, помогли, успјели смо да завршимо Словачку Евангеличку цркву у Бијељини, која је према нашим сазнањима једини такав објекат на простору цијеле БиХ.
Како су се населили Словаци на просторе Семберије и колика је сада Ваша заједница?
-Треба најприје напоменути да се Словаци из своје домовине на просторе на коме живе јужни Словени (простори данашње Војводине) досељавали послије Бечког рата (1683-1699), углавном у вријеме владавине Марије Терезије (1740-1780) у првој половини 18. вијека, када је граница са Турским Царством помјерена од Беча до Саве. Земља је тада додјељивана за ратне заслуге, а пошто је била махом запуштена, требалo ју је искрчити и привести култури. Послије 80 године обрађивања и редовног плаћања пореза, земља је постајала приватна својина сваке насељене породице. Што се тиче традиције о досељавању Словака у Бијељину, она говори да су се од 1885. године насељавали прво у Љељенчу, и то 12 породица из мјеста Пивница, Ковачица, Љуба, Бингула и Бачки Петровац. Земља у околини Бијељине била је тада врло јефтина, јер су бегови који су се селили у Турску жељели да је се ријеше, па су је продавали у бесцијење. Већина Словака на подручје Семберије досељена је деведесетих година 19. вијека, мада су неки дошли и касније. Тако се за породицу Јозефа Бартоша зна да је дошла 1888. године из Ковачице, а фамилија његове супруге Еве из Пивнице 1892. године. Породица Шимон се доселила 1895. године и први досељеник из те фамилије је био Штефан, звани Пишта. Познато је да је породица Грња дошла 1913. године из Љубе, док се породица Штефек доселила 1917. године из Змајева. Разлози доласка Словака у Бијељину били су, прије свега, економске природе, најприје јефтина земља, одличног квалитета, јер су се тада Словаци махом бави пољопривредом као примарним занимањем, док су неки почели да се баве и занатима, нарочито коларским и ковачким. Кроз историју, број Словака у Бијељини се константно мијењао, тако да је у првој половини 20. вијека било око 200 Словака, према попису из 1971. године било их је 76, и само 44 Словака према попису из 1981. године. Удружење може да се похвали да броји 85 чланова, те се надамо да ће се тај број повећавати.
Од када сте на овим просторима увијек сте имали одличне односе са сународницима других националности? Значи ли то да је топла словачка ширина и на овим просторима увијек била за разумијевање и сарадњу?
-Слажем се у потпуности са Вама. Словаке карактерише младоликост, добро здравље и дуговјечност. Раде стрпљиво и марљиво, нису склони еуфорији, умјерени су у свему. Баш те карактеристике Словака су утицале да и на овим просторима, међу мношто других етничких народа, нађу своје мјесто и буду прихваћени у друштву као равноправан члан.
Ви имате и разумијевање градских власти у Бијељини. Шта би вам још помогло да живот Словака буде на вишем нивоу?
-Градска управа на челу са градоначелником Мићом Мићићем, заиста нам је помогла много, прије свега у имплементацији инфраструктурних пројеката, попут изградње цркве, ограде око цркве и реконструкцији ограде око словачког гробља. Уз помоћ Градске управе набављен је и одређен број словачких националних ношњи, те реализовано више пријеката који се тичу промоције културе и традиције Словака на подручју Семберије. Оно што представља велики проблем, посебно међу млађим нараштајима Словака, који су се окренули образовању, јесте висока стопа незапослености. С обзиром да имамо доста високообразованих чланова, жеља нам је да са властима на локалном, ентитетском и државном нивоу радимо на пројектима запошљаваља или самозапошљавања таквих, сигурно квалитетних кадрова.
-Богата је и колоритна баштина словачког народа. Како је сачувати и пренијети на будуће генерације које живе далеко од Словачке?
-Једини начин да то учинимо јесте управо организовање оваквих и сличних дружења. Удружење се врло радо одазива на све позиве поводом обиљежавања значајних датума и прослава од стране сродних словачких црквених заједница из Србије (Срем, Банат и Бачка), те организује бесплатан одлазак за заинтересоване чланове, чиме настоји да првенствено млади на тај начин кроз дружење, пјесму и игру науче нешто ново о свом поријеклу, својој култури, језику и обичајима. Такође, и удружење кроз своје пројекте настоји да очува традицију и културу Словака. До сада је реализован велики број врло значајних пројеката, као што су: помоћ при организацији изложбе музеја – поставка ,,Словаци у Бијељини”, тромјесечни курс словачког језика, сарадња са Савезом националних мањина РС у припреми уџбеника ,,Уџбеник за националне мањине”, имплементација пројекта ,,Из старе бакине шкриње” којим су набављене словачке националне ношње, те пројекти ,,Промоција културно-умјетничке баштине Словака у Семберији”, ,,Пјесма и игра Словака у Семберији”, ,,Годишњица освјештења Словачке евангеличке цркве у Бијељини” и ,,Промоција културе и обичаја Словака у Семберији”.
Ваша Црква је лучоноша ваше вјере. Колико Црква има утицаја у Бијељини на Вашу заједницу, нарочито младе?
-Сада када имамо потпуно нову цркву, она, свакако, представља мјесто окупљања, како младих тако и старих. Оно што је добра пракса и што и ја памтим од својих првих долазака у цркву јесте да се послије богослужења сви преселимо у канцеларију удружења и ту наставимо дружење и разговор о актуелних темама, па и проблемима, ако их имамо. Удружење свакако настоји да својим активностима, радионицама и сличним видовима организовања, привуче младе да се заинтересују за своје коријене и активно укључе у рад удружења.
Каква је сарадња са другим словачким заједницама из окружења?
-Можемо да се похвалимо добром сарадњом са другим словачким заједницама из региона, првенствено из Србије. Ту најприје треба навести Шид, чија смо и ми парохија, затим Београд, Бингула, Ердевик, Љуба, Вишњићево, Стара Пазова, Луг, Пивнице и др.
Какви су планови за наредни период?
-С обзиром на то да смо уређењем цркве и простора око ње завршили главни циљ оснивања удружења, жеља нам је да сада много више радимо на промоцији словачке културе и традиције. Прије пар година, удружење је организовало тромјесечни курс словачког језика за све заинтересоване. Ако имамо у виду да је језик један од основих елемената идентитета једног народа и ако знамо да се језик међу млађим нараштајима све више губи, жеља нам је да тај курс поновимо. Такође, с обзиром на то да имамо набављене словачке националне ношње, жеља нам је и формирање културно-умјетничке групе. Сви ти пројекти зависе од мношто фактора, а тичу се претежно економске компоненте.
Семберске новине/Семберија ИНФО/В. Зеленовић
Ви сте ових дана обиљежили важан јубилеј за заједницу Словака у Бијељини, што је и повод за интервју. Шта тај јубилеј – десетогодишњица од освећења Словачке евангеличке цркве – значи за Словаке у Семберији?
-Овај јубилеј за овако малу заједницу као што је наша значи много, јер смо изградњом новог молидбеног доба (цркве) свакако утицали да се очува вјерски живот међу Словацима у Семберији, а са просторијама удружења које се налазе уз цркву обезбиједили простор за окупљање млађих чланова удружења који кроз разне радионице и дружења уче о култури, традицији и културном насљеђу својих предака. Важно је напоменути да је Удружење Словака Семберије „Јурај Јаношик“ Бијељина основано фебруара 2006. године управо са једним од основних циљева, а који се односи на изградњу Словачке Евангеличке цркве у Бијељини. Тада су само највећи ентузијасти вјеровали у идеју да ћемо постићи тај циљ. Исте године, у октобру, захваљујући донацији тада Општине Бијељина, обављено је освjештење камена темељца, а до краја године завршен је темељ у потпуности - ово је био почетак градње цркве. Три године након овог догађаја, уз помоћ донација, и то прије свега Општине Бијељина, Амбасаде Републике Словачке у БиХ, других вјерских заједница, те истакнутих привредника Бијељинe, који су несебично, свако на свој начин, помогли, успјели смо да завршимо Словачку Евангеличку цркву у Бијељини, која је према нашим сазнањима једини такав објекат на простору цијеле БиХ.
Како су се населили Словаци на просторе Семберије и колика је сада Ваша заједница?
-Треба најприје напоменути да се Словаци из своје домовине на просторе на коме живе јужни Словени (простори данашње Војводине) досељавали послије Бечког рата (1683-1699), углавном у вријеме владавине Марије Терезије (1740-1780) у првој половини 18. вијека, када је граница са Турским Царством помјерена од Беча до Саве. Земља је тада додјељивана за ратне заслуге, а пошто је била махом запуштена, требалo ју је искрчити и привести култури. Послије 80 године обрађивања и редовног плаћања пореза, земља је постајала приватна својина сваке насељене породице. Што се тиче традиције о досељавању Словака у Бијељину, она говори да су се од 1885. године насељавали прво у Љељенчу, и то 12 породица из мјеста Пивница, Ковачица, Љуба, Бингула и Бачки Петровац. Земља у околини Бијељине била је тада врло јефтина, јер су бегови који су се селили у Турску жељели да је се ријеше, па су је продавали у бесцијење. Већина Словака на подручје Семберије досељена је деведесетих година 19. вијека, мада су неки дошли и касније. Тако се за породицу Јозефа Бартоша зна да је дошла 1888. године из Ковачице, а фамилија његове супруге Еве из Пивнице 1892. године. Породица Шимон се доселила 1895. године и први досељеник из те фамилије је био Штефан, звани Пишта. Познато је да је породица Грња дошла 1913. године из Љубе, док се породица Штефек доселила 1917. године из Змајева. Разлози доласка Словака у Бијељину били су, прије свега, економске природе, најприје јефтина земља, одличног квалитета, јер су се тада Словаци махом бави пољопривредом као примарним занимањем, док су неки почели да се баве и занатима, нарочито коларским и ковачким. Кроз историју, број Словака у Бијељини се константно мијењао, тако да је у првој половини 20. вијека било око 200 Словака, према попису из 1971. године било их је 76, и само 44 Словака према попису из 1981. године. Удружење може да се похвали да броји 85 чланова, те се надамо да ће се тај број повећавати.
Од када сте на овим просторима увијек сте имали одличне односе са сународницима других националности? Значи ли то да је топла словачка ширина и на овим просторима увијек била за разумијевање и сарадњу?
-Слажем се у потпуности са Вама. Словаке карактерише младоликост, добро здравље и дуговјечност. Раде стрпљиво и марљиво, нису склони еуфорији, умјерени су у свему. Баш те карактеристике Словака су утицале да и на овим просторима, међу мношто других етничких народа, нађу своје мјесто и буду прихваћени у друштву као равноправан члан.
Ви имате и разумијевање градских власти у Бијељини. Шта би вам још помогло да живот Словака буде на вишем нивоу?
-Градска управа на челу са градоначелником Мићом Мићићем, заиста нам је помогла много, прије свега у имплементацији инфраструктурних пројеката, попут изградње цркве, ограде око цркве и реконструкцији ограде око словачког гробља. Уз помоћ Градске управе набављен је и одређен број словачких националних ношњи, те реализовано више пријеката који се тичу промоције културе и традиције Словака на подручју Семберије. Оно што представља велики проблем, посебно међу млађим нараштајима Словака, који су се окренули образовању, јесте висока стопа незапослености. С обзиром да имамо доста високообразованих чланова, жеља нам је да са властима на локалном, ентитетском и државном нивоу радимо на пројектима запошљаваља или самозапошљавања таквих, сигурно квалитетних кадрова.
-Богата је и колоритна баштина словачког народа. Како је сачувати и пренијети на будуће генерације које живе далеко од Словачке?
-Једини начин да то учинимо јесте управо организовање оваквих и сличних дружења. Удружење се врло радо одазива на све позиве поводом обиљежавања значајних датума и прослава од стране сродних словачких црквених заједница из Србије (Срем, Банат и Бачка), те организује бесплатан одлазак за заинтересоване чланове, чиме настоји да првенствено млади на тај начин кроз дружење, пјесму и игру науче нешто ново о свом поријеклу, својој култури, језику и обичајима. Такође, и удружење кроз своје пројекте настоји да очува традицију и културу Словака. До сада је реализован велики број врло значајних пројеката, као што су: помоћ при организацији изложбе музеја – поставка ,,Словаци у Бијељини”, тромјесечни курс словачког језика, сарадња са Савезом националних мањина РС у припреми уџбеника ,,Уџбеник за националне мањине”, имплементација пројекта ,,Из старе бакине шкриње” којим су набављене словачке националне ношње, те пројекти ,,Промоција културно-умјетничке баштине Словака у Семберији”, ,,Пјесма и игра Словака у Семберији”, ,,Годишњица освјештења Словачке евангеличке цркве у Бијељини” и ,,Промоција културе и обичаја Словака у Семберији”.
Ваша Црква је лучоноша ваше вјере. Колико Црква има утицаја у Бијељини на Вашу заједницу, нарочито младе?
-Сада када имамо потпуно нову цркву, она, свакако, представља мјесто окупљања, како младих тако и старих. Оно што је добра пракса и што и ја памтим од својих првих долазака у цркву јесте да се послије богослужења сви преселимо у канцеларију удружења и ту наставимо дружење и разговор о актуелних темама, па и проблемима, ако их имамо. Удружење свакако настоји да својим активностима, радионицама и сличним видовима организовања, привуче младе да се заинтересују за своје коријене и активно укључе у рад удружења.
Каква је сарадња са другим словачким заједницама из окружења?
-Можемо да се похвалимо добром сарадњом са другим словачким заједницама из региона, првенствено из Србије. Ту најприје треба навести Шид, чија смо и ми парохија, затим Београд, Бингула, Ердевик, Љуба, Вишњићево, Стара Пазова, Луг, Пивнице и др.
Какви су планови за наредни период?
-С обзиром на то да смо уређењем цркве и простора око ње завршили главни циљ оснивања удружења, жеља нам је да сада много више радимо на промоцији словачке културе и традиције. Прије пар година, удружење је организовало тромјесечни курс словачког језика за све заинтересоване. Ако имамо у виду да је језик један од основих елемената идентитета једног народа и ако знамо да се језик међу млађим нараштајима све више губи, жеља нам је да тај курс поновимо. Такође, с обзиром на то да имамо набављене словачке националне ношње, жеља нам је и формирање културно-умјетничке групе. Сви ти пројекти зависе од мношто фактора, а тичу се претежно економске компоненте.
Семберске новине/Семберија ИНФО/В. Зеленовић
