Крајем јуна навршило се три године од смрти Гаврила Антонића, а као да смо тек прије неки дан чули вијест о његовом одласку у неки, људима непознати, мада кажу, бољи свијет од овога који је нама припао или га ми чинимо онаквим какав јесте. Свестрано образован и пун љубави према људима, њиховим жељама, тежњама и судбинама сматрао је да наше постојање у овоземаљском животу има смисла само ако своја сазнања, вриједности и енергију усмјеравамо у правцу добробити за све људе добре воље. Кредо његовог живота био је мијењати прилике и околности, тражити од људи најбоље што постоји у њима и враћати им на исти начин.

Једна од ствари која је, можда више од многих других, обиљежила његов живот била је велика, рекло би се безгранична љубав према родним Загонима, селу које је по пространству највеће у Семберији, али и селу по много чему специфичном. Географска разуђеност условила је да ђаци прваци из Загона школовање почињу, не само у сеоској основној школи, која је прије неколико година обиљежила 150 година постојања, већ и у школама у Средњој Чађавици, Љељенчи, Хасама и Сувом Пољу. Загони су и село са три мјесне заједнице, три фудбалска клуба, три читаонице и много чега другог што у другим селима не постоји.

-Иако је дипломирао на Факултету политичких наука у Београду, био угледни средњошколски професор у Бијељини, одборник, народни посланик, публициста, политичар,партијски радник, савјетник градоначелника, новинар, коментатор политичких и друштвених збивања, никада није ни помишљао да напусти родне Загоне, село у коме је одрастао, засновао породицу и остао вјеран до краја живота. Велики дио своје енергије усмјеравао је на друштвене и инфраструктурне акције, било као предсједник МЗ, било кроз активности у другим облицима организовања. Због многих ствари које је урадио за своје село, мјештани Загона осјећају велику захвалност према Гаврилу Антонићу. Његов прерани одлазак већ се увелико осјећа, каже Ђуро Станојевић, предсједник УО Завичајног клуба Загони и Антонићев дугогодишњи пријатељ и сарадник.

 Када је, у вријеме у коме је Гаврило Антонић обављао дужност  посланика у НС РС, асфалтиран путни правац који повезује центар Загона са магистралним путем Бијељина – Тузла, знало се да је за то најзаслужнији управо он, али мало коме је било познато како је дошло до реализације тог посла.

-Мој животни сан био је да доведем асфалт у Загоне и у томе сам успио. А да овај пут буде асфалтиран највише ми је помогао тадашњи предсједник Народне скупштине РС Драган Калинић. Иако смо се налазили у потпуно различитим политичким опцијама, када сам му изложио своју жељу и рекао да већ постоји пројекат за асфалтирање поменутог путног правца, није правио никакво питање, покренуо је механизме који су му били на располагању  и пут је асфалтиран, причао је Гаврило.

Након тога, Антонић је био активан учесник у асфалтирању још неколико путних праваца кроз Загоне, заједно са мјештанима и општинском, касније градском администарцијом. Учестовао је и у свим осталим активностима које су омогућавале мјештанима Загона љепши и лагоднији живот, али бринуо је и о културним, духовним, хуманитарним и спортским потребама свог села. Без његовог доприноса није прошло ни обнављање цркве у Загонима, учестовао је у постављању јавне расвјете, изградњи аутобуских стајалишта



-Вјерујем да ће најдубљи траг у животима мјештана Загона оставити формирање Завичајног клуба у чему највеће заслуге има управо Гаврило Антонић. Поводом обиљежавања 150 година школе у Загонима формиран је Организациони одбор, који је врло успјешно организовао обиљежавање великог јубилеја. Осјећајући велику интелектуалну и покретачку снагу људи који су били у одбору, Антонић је дошао на идеју да оснује Завичајни клуб Загони који ће имати континуиране активности усмјерене на окупљање људи потеклих у Загонима, а сада живе широм некадашње заједничке државе, у европским земљама и широм свијета. Та идеја је, уз свесрдну помоћ проте Славка Максимовића и још неких људи, реализована и Загони су једино селу у Семберији, а вјерујем и много шире, које има овакав начин окупљања и дјеловања људи који нису заборавили родни крај и желе да помогну колико могу, истиче Станојевић.

Антонић је често истицао да је село велико и разуђено и да је тешко организовати заједничке активности, а да је задатак Завичајног клуба, управо коордианција и заједничко учешће у активностима од значаја за све три мјесне заједнице које постоје у Загонима. Отуда Завичајни клуб организује обиљежавање православног Васкрса, парастосе погинулим борцима посљедњег рата, акције добровољног даровања крви, а предсједник Скупштине завичајног клуба прото Славко Максимовић за сваку загонску породицу која добије треће дијете издваја лични новчани износ од 1.000 марака.  Једна од важних активности клуба је и организовање завичајне вечери једном годишње на којој се окупи велики број људи који потичу из овог села.

-Гаврило Антонић био је омиљен у свом родном селу. Био је спреман да саслуша свачије муке и проблеме и да помогне колико је могао. Његова способност да брзо и лако успостави комуникацију са другим људима, непосредност са којом се опходио са људима и специфична врста духовитости омогућавали су да су му људи вјеровали и он је то повјерење знао да цијени. Мјештани Загона, као и сви остали са којима је сарађивао, почев од његових ученика, па до људи у политичком животу, биће му вјечно захвални на свему што је оставио иза себе. Био је примјер људске доброте и непосредности. Ако треба тражити узоре за млађе генерације, то би свакако требало да буде Гаврило Антонић. Очевим стопама кренули су његови синови Владо и Игор, каже Ђуро Станојевић, предсједник УО Завичајног клуба Загони.