Ново издање часописа „Градац” посвећено је управо повезаности књижевности и алкохолизма
Каква је веза између креативности и самодеструкције, по оној Балзаковој максими да је порок цијена коју геније плаћа злу, тема је коју истражује по много чему јединствено издање часописа „Градац” названо „Књижевност и алкохол”.
На примјеру највећих аутора свјетске књижевности, као и на основу одломака из њихових дјела, из којих као да теку ријеке алкохола, показано је да умјетник у опијању и самозабораву досеже нивое подсвјесног до којих се не долази у рационалном и свјесном стању. Међутим, та краткотрајна лакоћа која пружа надахнуће и визије другачијих универзума преображава се убрзо у тегове делиријума тременса, периоде без стваралаштва, мирисе болничких соба.
Како је то у аутобиографском спису „Краљ алкохола” објаснио Џек Лондон, аклохолизам је душевног поријекла, а развија се у друштву, јер мало ко почиње да пије сам. Он описује препуне, задимљене крчме, гдје је за њега прва асоцијација у вези са пијанчењем било другарство, у близаначкој вези са алкохолом, уз расправе о Богу, умјетности и демократији, о животу.

Тако је било и касније, у 20. вијеку, између два рата, у периоду у којем је алкохолизам био у тијесној повезаности са умјетничким стварањем, нарочито међу америчким писцима, и то онима који су живјели у Паризу.

Ипак, крчме и мјеста за опијање одувијек су означавала распојасаност и субверзивност, састајалишта доконе радничке класе и политички радикализам, опасан по владајући поредак. У нашој верзији, умјетнички и новинарски кварт сачињен од легендарних кафана око „Политике”, некада познат као „Бермудски троугао”, важио је не само за боемско мјесто већ и за својеврсни студио у којем је креиран дио јавног мњења, одакле су лансиране „незваничне вијести”.
Привлачност исповијести Џека Лондона почива и на том интимном искуству писца који остаје сам са својим алкохолним надахућем:

- Сједио бих за својим писаћим столом и играо се пером и хартијом, али нисам успијевао да нађем ријечи. Мој мозак више није могао да смисли ниједну мисао, јер је стално био опсједнут само једном мишљу ‒ да се на другој страни собе, у ормару за пиће, налази „џон барликорн”. Кад бих у очајању попио једну чашу, мозак би ми се одмах ослободио и почео да избацује хиљаду ријечи.

У прилог томе да порок пијанчења узима велики данак говори и следећи закључак из пера великог писца: „Сваки подвиг из веома давних дана и недеља живота проживљеног у лудим, величанственим тренуцима, мора се платити скраћењем живота, а често и уз зеленашку камату.”

Да су писци, а међу њима посебно нобеловци ‒ велике испичутуре, показује и текст Алберта Ротенберга „Муза у боци”. Аутор описује нобеловца Вилијама Фокнера, који је 1937. године у хотелској соби обезнањен од пића пао на парну цев у купатилу и задобио опекотине трећег степена. Другом приликом је у делиријуму пао низ степенице своје куће и угрувао се. Као да истражује један од највећих умјетничких феномена, Ротенберг се удубио у набрајање писаца који су били алкохоличари, па је закључио да је од осам америчких аутора који су добили Нобелову награду, њих пет у неком периоду живота патило од озбиљног алкохолизма. Он чак има једну интернационалнију листу литерата и поета „алкоса” међу којима су Едгар Алан По и Бодлер, Виктор Иго, већ поменути Џек Лондон, затим, Луиза Боган, Труман Капоте, Џон Чивер, Френсис Скот Фицџералд, Стивен Крејн, Јуџин О’Нил, Теодор Драјзер, Дороти Паркер, Синклер Луис, Роберт Лоуел, Џон Стајнбек, Ернест Хемингвеј, Малколм Лаури (који је заиста озбиљно потезао флашу, те је њему и чувеном му роману „Испод вулкана” у овом издању посвећено више текстова). На листи су и Џон О’Хара, Томас Вулф, Дилан Томас, Тенеси Вилијамс, Џон Чивер и многи други. Спас у боци тражио је и Чарлс Џексон, аутор романа „Изгубљени викенд”, чији је главни јунак писац-алкохоличар. Такође ријеке пића испијају и јунаци прозе Хемингвеја, Керуака, Рејмонда Чендлера, Буковског и списатељице Карсон Макалерс.

Међу сликарима добар цуг имали су Марк Ротко, Аршил Горки, Џексон Полок и Вилем де Кунинг. Као противтежу, а и истини за вољу, Ротенберг наводи и писце апстиненте, које пиће уопште није занимало, а међу њима су нобеловци Исак Башевис Сингер и Сол Белоу, Томас Ман, Марсел Пруст, па чак, за неверовати, и велики Шекспир.
Објашњење разлога због којих писци посежу за алкохолом Ротенберг види у „савладавању анксиозности коју ствара сам креативни процес”, и због тога што су умјетници нервозни или депресивни док стварају, па се упуштају у љубавне авантуре или пију.

„Муза можда није у самој боци, али алкохол, рекло би се, помаже ствараоцу да се носи с њеном славом и пријетњом”, тумачење је овог аутора.

Има неког смисла у томе што је Тин Ујевић препознао разлике између народа који пију пиво и оних којима је драже вино. Пјесници славе вино, дионизијски елемент надахнућа, о чему је говорио и грацилни Јингер, љубитељ мачака. Бекет је волио виски, послије премијера очи су му блистале уз шампањац, али иако би некад претјерао, никада није изгледао пијано.

Пијанство може да буде метафора и једна песрпектива виђења града, а Париз је одувијек био град кафеа и барова, посебно између два рата, гдје су умјетници пићем исказивали неку врсту припадности и става. Декаденција је била у необичној повезаности са високом културом, а Хемингвеј је примјетио да је двадесетих година 20. вијека умјетнички рад био „узурпиран површним привидом боемства”. Џејмс Николс управо у кафеима, а некада крчмама, види тај феномен „ђаволовог дворца” у којем се у француској књижевности, још од Вијона и Раблеа до данас, сусрећу утопијско и неприхватљиво.
​

Црна ролка, дискусије до зоре, музика и пиће били су поза и стил француских егзистенцијалиста. Симон де Бовоар описала је једну пијану журку у којој је „Дора Мар опонашала борбу са биковима, Сартр је дириговао оркестром из креденца, а Кено и Батај су водили двобоје флашама”. Тако су они подражавали креативни хаос.

„Док се тијело распада, дух је све јачи”, пјевао би у складу са таквим хаосом Џим Морисон, увијајући се као гуштер који скида опну физичког постојања, предајући се тајни са оне друге стране...