Слободан Савић, познатији као Бобан, родјени је Даздарац, али је сво своје дјетинство и младост провео у Дворовима, код свог ујака Јована Бумбара. Ту је и започео своју фудбалску историју.

Са вршњацима је у слободном времену, послије школе или приликом чувања стоке на стрњацима, трчао за фудбалском лоптом која га је магично привлачила. Увијек је претендовао да буде голман, јер му је то чинило неко чудно задовољство.

Како је прирастао, све више је долазио на фудбалско игралиште гдје је гледао старије како играју, додавао лопште и чекао своју прилику. Примијећен је од тада задужених другова, да је талентован голман, па је једне прилике, када се играла пријатељска утакмица са комшијама из Остојићева. Утакмица је играна 08.03.1960. године у част Дана жена и тада је добио прилику да заигра у првом тиму. На састанку у Дому културе, вече прије утакмице, учитељ Мирко Галић, тада задужен за одредјивање састава тима, му је саопштио да ће сутра стати на гол и бранити цијелу утакмицу. Те вечери Бобан није ни спавао само је жељно исчекивао да дође почетак утакмице. Имао је тада 16 година.

Од тог тренутка када је стао на го у пријатељској утакмици, постао је незамјењиви вратар ,,Пролетера’’ у наредне двије деценије. Први је голман у Семберији који је правио параде, и то какве. Често се у својим одбранама парадама поравњавао са пречком, што је навијаче и публику бацало у транс. Зато су га Семберци прозвали „ЛЕТЕЋИ ГОЛМАН“.



Незаборавне су његове бравуре на првенственим утакмицама, куп утакмицаама и утакмицама Купа Задругара. Посебна специјалност му је била одбрана пенала, што је до лудила довело играче ФК ,,Јединства“ из Брчког у куп утакмици када је одбранио четири пенала.

Сав свој играчки вијек је провео у ,,Пролетеру’’, иако је имао понуда да каријеру настави и у другим срединама, он то није хтио. Касније, по завршетку каријере голмана, прихватио се тренерског посла и то у младјим категоријама и треба напоменути да је он био тренер сјајне генерације пионира ФК ,,Пролетер“ из Дворова, која је 1975. године освојила Пионирско првенство БиХ, побједивши у финалу, тада респектабилну екипу ФК ,,Челик“ из Зенице.
 
Слободанов син ПЕТАР кренуо је стопама свог оца, па је био врсни голман у ФК ,,Радник“ Бијељина и ФК ,,Пролетер“ Дворови, али је рано напустио фудбал, јер је отишао у иностранство „трбухом за крухом“. Надамо се да ће Бобанови унуци можда наставити ову сјајну традицију.

Слободан Бобан Савић живи мирне пензионерске дане и сваке недјеље се дружимо, скупа са осталим ветеранима, када евоцирамо успомене и присјећамо се лијепих дана.

За своје заслуге у стварању историје клуба, од 1979. године Слободан Савић је носилац „СРЕБРНЕ ПЛАКЕТЕ ФК ,,ПРОЛЕТЕР’’ ДВОРОВИ“, записао је Владан Симеуновић.