ЗАВРШЕНО СНИМАЊЕ ИСТОРИЈСКО-ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА „СВЕДОК“ ДЕНИСА БОЈИЋА
Више пута награђивани и успјешни редитељ из Бањалуке, Денис Бојић, изјавио је да је завршено снимање историјског-документарног филма „Сведок“, које се одвијало двије године, а припреме су трајале годинама.
Ово дјело је, како каже аутор, „глобални одговор на вишегодишњу, сасвим неосновану, сатанизацију нашег народа, подметања која му се чине, осуда без чињеница, чак и колективних, прикривања страдања нашег рода, грубо игнорисање свих наших жртава и страдања, почињених на најмонструознији могући начин“.
-Свједоци смо да страдања нашег народа неће да види дио свијета и да га не види њихова „правда“ -каже Бојић, истичући да је опште познато, с друге стране, жестоко осуђивање Срба, на судовима од Хага и Сарајева, и ослобађе оних, код других, које и они сами, кроз доказе њихове тајне службе, сматрају за окореле убице, зликовце и криминалце.
-То ме је инспирисало да се латим овог тешког, сложеног, захтјевног,али часног посла на ком сам истрајао, са својим сарадницима, и са свима онима који су били са нама и уз нас.
Бојић каже да је професор др Зоран Станковић, врсни патолог, цијењен, не само у земљи и свијету, био права адреса за одговор свима на планети, својим знањем, чашћу и поштењем, које нико, и никад, није доводио у питање.
Бојићев филм је настао у копродукцији Радио-телевизије Републике Српске и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, по његовом сценарију и режији.
-Филм је, у почетку, замишљен и утемељен на документацији и свједочанствима специјалисте судске медицине из Београда професора др Зорана Станковића која се тичу страдања српског народа током ратних дешавања деведесетих година на простору земаља бивше Југославије -објашњава Бојић. На нашу жалост др Зоран Станковић је отишао од нас пред сами почетак снимања филма. Филм, потом,мијења форму, али не и суштину. Огољену и сурову истину о страдању Срба приказану кроз ратни пут и историјски портрет тог великог стручњака и човјека.
Ово је, по Бојићевим речима,“ и својеврсна колективна исповијест српског народа о његовом страдању, али и истовремено прича о човјеку који се игром судбине нашао у вихору ратних дешавања, човјеку који је радећи часно свој посао, на себе и кроз себе преузео свједочанство о ужасима рата”.
-Радећи на више од 50 масовних гробница широм бивше земље и обдукцију више од 7.500 страдалих жртава, професор д Зоран Станковић једина је особа која је на овакав начин свједочила о размјерама страдања српског народа -истиче Бојић. Ово је, истовремено, и историјски пресјек који кроз филмски израз у великој мјери обједињује мапу страдања српског народа.
Добро је познато да је др Станковић само у Босни и Херцеговини радио ексхумације и обдукције на више од тридесет масовних и појединачних гробница и то на локалитетима Сарајева, Тузле, Сокоца, Пале, Мостара, Билеће, Требиња, Невесиња, Каменице, Зворника, Скелана, Шековића, Кравице, Сребренице, Братунца, Сандића, Рогатице, Милића, Брчког, Брода, Угљевика, Прибоја код Лопара, Купреса, Бихаћа и Мрконић Града... И увијек је то чинио на скроман и частан начин, увијек радо виђен међу људима, тјешећи, као рикетко ко други, многе ожалошћене људе, чији су најмилији, ни криви ни дужни, били жртве разних џелата, које лисице и апсане неће ни данас.
У Хашком трибуналу био је свједок експерт у случајевима: генерала Крстића, Милутиновића, Шаиновића, Ојданића, Павковића, Лазаревића, Лукића, Ђорђевића, Младића те др Војислава Шешеља.
У марту 2001. Зоран Станковић је оптужио Хашки трибунал да је у појединим случајевима оклијевањем да се покрену истражни процеси „манипулисао бројем жртава и документацијом“ о злочинима над Србима у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији наводећи: -Карла дел Понте ми није одговорила на питања о случају Госпића, о Медачком џепу, ‘Олуји’, случају логора за Србе у Херцеговини, масовној гробници Лав у Сарајеву, оптужници за Алију Изетбеговића и употреби муниције са осиромашеним уранијумом“.
-Уз архивски материјал и архивска свједочанства професора др Зорана Станковића, као и свједочења преживјелих чланова породица жртава, у филму су учествовали чланови његове најуже породице, чланови његовог обдукционог тима, новинари, сниматељи, адвокати -наводи Бојић. – О трагичним судбинама чланова њихових породица, те о личним страхотама кроз које су прошли у процесима идентификације, у филму свједоче бројни припадници српског народа. Филм је сниман на локацијама пет масовних гробница гдје су извршени злочини над српским народом – Кравица, Мрконијић Град, Брод, Јелачићи и Зворник.Узимајући у обзир „Поворку сјећања“ у Београду, у филму је добровољно учествовало више од осам хиљада људи. Ради се махом о члановима и пријатељима породица погинулих и несталих цивила, војника ВРС.
Режисер Бојић захвалан је је породици др Станковића што је подржала и наставила рад на филму, Радио-телевизији Републике Српске и Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, који су у пуном капацитету стали иза једног оваквог историјског пројекта, као свим институцијама и појединцима који су дали допринос да се овај велики подухват уради.
Филм су помогли Министарство унутрашњих послова Републике Српске, те организације и удружења проистекла из Одбрамбено-отаџбинског рата, начелници и градоначелници, општинске и градске управе, те јавна предузећа из Мрконић Града, Брода, Зворника, Шековића, Скелана, Братунца, Сребренице, Челинца, Власенице, Милића, Источног Сарајева, Бањалуке, Требиња, Бијелине, Вишеграда, Невесиња, Јелачића, Гацка, Љубиња, Билеће, Берковића, Прњавора, Пале, Сокока, Трнова. Реализцију филма помогле су Управе граничних полиција Босне и Херцеговине и Републике Србије, Управе царина Босне и Херцеговине и Републике Србије, Представништво Републике Српске у Србији, Министарство унутрашњих послова Србије, Министарство одбране Републике Србије, Министарство саобраћаја и веза Србије, Министарство финансија Србије, ЈП „Путеви Србије“, град Београд са свим својим надлежностима, Градско саобраћајно предузеће Београд, ЈКП Погребне услуге.
На филму „Сведок“ радили су: сценарио и режија Денис Бојић, директор фотографије Дејан Рачић, монтажер Огњен Богдановић, главни сниматељ Љубомир Тешинић, сниматељ Саша Врућинић, сниматељи задње сцене Александар Зорић, Синиша Стојић, асистент снимања Милорад Рајлић, дрон оператери Љубомир Тешинић,Дејан Рачић, Бранислав Плавшић, Горан Лазић,Данило Цимбаљевић,Драган Глишовић, Србољуб Стојановић, сниматељи тона Жељко Каламанда, Срђан Радаковић, Александар Влајић, Душко Јовановић, дизајнер тона Владимир Владетић, графички дизајн БорисБилић, Огњен Богдановић, возачи Миро Марковић, Саша Поповић, музику компоновао Давид Мастикоса, промоција Маргарета Златунић, линијски продуцент филма Филип Млађеновић.
Међу онима који свједоче о улози др Станковића у рату, о његовом важном послу, о његовом учинку, родољубљу, човекољубљу говори и новинар „Новости“ Владимир Митрић, његов саборац, сарадник и сапатник са многих адреса српског стралништва, прије свега у Подрињу.
Ово дјело је, како каже аутор, „глобални одговор на вишегодишњу, сасвим неосновану, сатанизацију нашег народа, подметања која му се чине, осуда без чињеница, чак и колективних, прикривања страдања нашег рода, грубо игнорисање свих наших жртава и страдања, почињених на најмонструознији могући начин“.
-Свједоци смо да страдања нашег народа неће да види дио свијета и да га не види њихова „правда“ -каже Бојић, истичући да је опште познато, с друге стране, жестоко осуђивање Срба, на судовима од Хага и Сарајева, и ослобађе оних, код других, које и они сами, кроз доказе њихове тајне службе, сматрају за окореле убице, зликовце и криминалце.
-То ме је инспирисало да се латим овог тешког, сложеног, захтјевног,али часног посла на ком сам истрајао, са својим сарадницима, и са свима онима који су били са нама и уз нас.
Бојић каже да је професор др Зоран Станковић, врсни патолог, цијењен, не само у земљи и свијету, био права адреса за одговор свима на планети, својим знањем, чашћу и поштењем, које нико, и никад, није доводио у питање.
Бојићев филм је настао у копродукцији Радио-телевизије Републике Српске и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, по његовом сценарију и режији.
-Филм је, у почетку, замишљен и утемељен на документацији и свједочанствима специјалисте судске медицине из Београда професора др Зорана Станковића која се тичу страдања српског народа током ратних дешавања деведесетих година на простору земаља бивше Југославије -објашњава Бојић. На нашу жалост др Зоран Станковић је отишао од нас пред сами почетак снимања филма. Филм, потом,мијења форму, али не и суштину. Огољену и сурову истину о страдању Срба приказану кроз ратни пут и историјски портрет тог великог стручњака и човјека.
Ово је, по Бојићевим речима,“ и својеврсна колективна исповијест српског народа о његовом страдању, али и истовремено прича о човјеку који се игром судбине нашао у вихору ратних дешавања, човјеку који је радећи часно свој посао, на себе и кроз себе преузео свједочанство о ужасима рата”.
-Радећи на више од 50 масовних гробница широм бивше земље и обдукцију више од 7.500 страдалих жртава, професор д Зоран Станковић једина је особа која је на овакав начин свједочила о размјерама страдања српског народа -истиче Бојић. Ово је, истовремено, и историјски пресјек који кроз филмски израз у великој мјери обједињује мапу страдања српског народа.
Добро је познато да је др Станковић само у Босни и Херцеговини радио ексхумације и обдукције на више од тридесет масовних и појединачних гробница и то на локалитетима Сарајева, Тузле, Сокоца, Пале, Мостара, Билеће, Требиња, Невесиња, Каменице, Зворника, Скелана, Шековића, Кравице, Сребренице, Братунца, Сандића, Рогатице, Милића, Брчког, Брода, Угљевика, Прибоја код Лопара, Купреса, Бихаћа и Мрконић Града... И увијек је то чинио на скроман и частан начин, увијек радо виђен међу људима, тјешећи, као рикетко ко други, многе ожалошћене људе, чији су најмилији, ни криви ни дужни, били жртве разних џелата, које лисице и апсане неће ни данас.
У Хашком трибуналу био је свједок експерт у случајевима: генерала Крстића, Милутиновића, Шаиновића, Ојданића, Павковића, Лазаревића, Лукића, Ђорђевића, Младића те др Војислава Шешеља.
У марту 2001. Зоран Станковић је оптужио Хашки трибунал да је у појединим случајевима оклијевањем да се покрену истражни процеси „манипулисао бројем жртава и документацијом“ о злочинима над Србима у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији наводећи: -Карла дел Понте ми није одговорила на питања о случају Госпића, о Медачком џепу, ‘Олуји’, случају логора за Србе у Херцеговини, масовној гробници Лав у Сарајеву, оптужници за Алију Изетбеговића и употреби муниције са осиромашеним уранијумом“.
-Уз архивски материјал и архивска свједочанства професора др Зорана Станковића, као и свједочења преживјелих чланова породица жртава, у филму су учествовали чланови његове најуже породице, чланови његовог обдукционог тима, новинари, сниматељи, адвокати -наводи Бојић. – О трагичним судбинама чланова њихових породица, те о личним страхотама кроз које су прошли у процесима идентификације, у филму свједоче бројни припадници српског народа. Филм је сниман на локацијама пет масовних гробница гдје су извршени злочини над српским народом – Кравица, Мрконијић Град, Брод, Јелачићи и Зворник.Узимајући у обзир „Поворку сјећања“ у Београду, у филму је добровољно учествовало више од осам хиљада људи. Ради се махом о члановима и пријатељима породица погинулих и несталих цивила, војника ВРС.
Режисер Бојић захвалан је је породици др Станковића што је подржала и наставила рад на филму, Радио-телевизији Републике Српске и Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, који су у пуном капацитету стали иза једног оваквог историјског пројекта, као свим институцијама и појединцима који су дали допринос да се овај велики подухват уради.
Филм су помогли Министарство унутрашњих послова Републике Српске, те организације и удружења проистекла из Одбрамбено-отаџбинског рата, начелници и градоначелници, општинске и градске управе, те јавна предузећа из Мрконић Града, Брода, Зворника, Шековића, Скелана, Братунца, Сребренице, Челинца, Власенице, Милића, Источног Сарајева, Бањалуке, Требиња, Бијелине, Вишеграда, Невесиња, Јелачића, Гацка, Љубиња, Билеће, Берковића, Прњавора, Пале, Сокока, Трнова. Реализцију филма помогле су Управе граничних полиција Босне и Херцеговине и Републике Србије, Управе царина Босне и Херцеговине и Републике Србије, Представништво Републике Српске у Србији, Министарство унутрашњих послова Србије, Министарство одбране Републике Србије, Министарство саобраћаја и веза Србије, Министарство финансија Србије, ЈП „Путеви Србије“, град Београд са свим својим надлежностима, Градско саобраћајно предузеће Београд, ЈКП Погребне услуге.
На филму „Сведок“ радили су: сценарио и режија Денис Бојић, директор фотографије Дејан Рачић, монтажер Огњен Богдановић, главни сниматељ Љубомир Тешинић, сниматељ Саша Врућинић, сниматељи задње сцене Александар Зорић, Синиша Стојић, асистент снимања Милорад Рајлић, дрон оператери Љубомир Тешинић,Дејан Рачић, Бранислав Плавшић, Горан Лазић,Данило Цимбаљевић,Драган Глишовић, Србољуб Стојановић, сниматељи тона Жељко Каламанда, Срђан Радаковић, Александар Влајић, Душко Јовановић, дизајнер тона Владимир Владетић, графички дизајн БорисБилић, Огњен Богдановић, возачи Миро Марковић, Саша Поповић, музику компоновао Давид Мастикоса, промоција Маргарета Златунић, линијски продуцент филма Филип Млађеновић.
Међу онима који свједоче о улози др Станковића у рату, о његовом важном послу, о његовом учинку, родољубљу, човекољубљу говори и новинар „Новости“ Владимир Митрић, његов саборац, сарадник и сапатник са многих адреса српског стралништва, прије свега у Подрињу.
