Епископска књижница, благо непроцењиве вредности
Фото Н. Марјановић
Извор: Политика
Најзначајнију српску библиотеку западно од Дрине и Дунава, другу у свету по броју раних српских рукописних и штампаних књига, србуља, а после Хиландара и Патријаршије у Београду по значају трећу библиотеку Српске православне цркве чува Владичански двор у Пакрацу. Ту је стециште и извориште културне баштине нашег народа непроцењиве вредности и незаобилазан споменик српске писмености – Епископска књижница. Ризница књижевних реликвија, уметничких драгоцености, историјских извора од изузетног значаја, између осталог, сачувала је ране штампане књиге чувеног штампара Божидара Вуковића, које је овде донео владика славонски Софроније Подгоричанин. Ту су и издања из Горажданске штампарије, међу њима и једини постојећи примерак Служебника из 1519. године. Овде је очувано и „Београдско четворојеванђеље”, прва београдска штампана књига из 1552. године. Такође, ту је и раритетно прво издање Вуковог Речника из 1818. године. Један од свега пет сачуваних примерака Новог завета у Вуковом преводу део је збирке Епископске књижнице, притом то је и једини примерак који је Вук потписао дарујући га 12. септембра 1847. године „његовој екселенцији Јосифу Рајачићу”.
Историјски извори бележе да су темељи овог храма књиге и трезора српске писмености у Пакрацу постављени још у доба Арсенија III Чарнојевића „када се у борби са унијатима не само доносило, већ и преписивало тадашње литургијско предање српскословенске редакције, првенствено у преписивачким центрима манастира Ораховица и Марча”. Сведоче и да је за „развој славонске књигохранилице” заслужан епископ Никифор Стефановић (1721–1743) који је први међу архијерејима своје књиге завештао Пакрачкој епархији „да не би пропале као оставштине његових претходника”. Значајан напредак књижнице, па и њено званично оснивање, приписују се епископу Кирилу Живковићу (1786–1807) владици који је, како је описао Радослав Грујић, „дугим путовањима по целом Балканском полуострву, и нарочито по Русији и Италији, стекао лепо образовање и смисао за виша настојања”. Епископ Кирил својим тестаментом (1804) завештао је књиге – „епископији неприкосновено дајем и остављам на пребудут”.
Најстарија књига у Епископској књижници датира из 1497. године и то су Вергилијева сабрана дела на латинском језику. Импозантна збирка чува и прва издања Русоа и Волтера, сабрана дела Жила Верна на француском, прво издање сабраних дела Фридриха Ничеа из 1901. године...
Неизмерно благо епархијске библиотеке у Пакрацу углавном је сачувано упркос томе што је двапут похарано и страдало у ратовима. За време Другог светског рата књижница је опљачкана, библиотечки фонд делом уништен, а делом однесен у Загреб. Деценијама затим драгоцености су се селиле од институције до институције да би се у Владичански двор вратиле тек у периоду од 1983. до 1985. године, у прилично лоше услове у којима је и сам двор био. Није много прошло – историја се поновила, као и одисеја књижног и уметничког богатства „славонске књигохранилице”. Епископски двор и његова књижница опљачкани су, гранатирани, девастирани у рату деведесетих. Почетком 1992. године, хрватски војници побацали су књиге из пакрачке ризнице по дворишту двора и улици. Од укупног разбацаног библиотечког фонда, под шутом ратних разарања и снегом које је ту затекао, око три четвртине успео је да спасе Иван Хити, професор из Вараждина, тада официр на дужности помоћника заповедника оперативне зоне Бјеловар. Захваљујући њему, културно наслеђе неизмерне вредности из књижнице СПЦ у Пакрацу камионима је одвезено у Националну и свеучилишну књижницу у Загребу, где је било и збринуто. Хити је због тога избачен из хрватске војске, проглашен за издајника. Речено му је да „такву особу која радије спасава уметничке књиге и културна добра, уместо да се ухвати пушке, они не требају”. Он је на то одговорио да се у рату не бори само оружјем, већ и пером и добрим делима, а да он није спасавао само српско, него светско културно благо, како је вараждински професор својевремено дочарао за наш лист.
Нешто више од 20 година након акције спасавања културног блага у Пакрацу, фебруара 2013. године, Хитију је у Патријаршији у Београду одато заслужено признање. Тадашњи патријарх српски Иринеј уручио му је једно од највиших одликовања Српске православне цркве – Орден Светог цара Константина.
Недуго потом, 2015. године, откако на трону Епархије пакрачко-славонске столује владика Јован Ћулибрк, започета је, и данас траје, капитална обнова уништаваних па и са земљом сравњених библиотека, храмова, двора – неодвојивих од Српске православне цркве, српске националне историје и културног наслеђа у западној Славонији.
У тренутку када се Епископска књижница у Владичанском двору у Пакрацу рађа из пепела, како је дочарао епископ Јован, у њој су се први пут обрели београдски гимназијалци и њихови професори из Осме и Земунске гимназије, крајем октобра прошле године. „Наша библиотека девет година је старија од императорске Државне библиотеке у Петрограду или Санкт Петербургу. Настала је у исто време кад и Британска библиотека у Лондону и библиотека у Сент Галену у Швајцарској. Ово је један од најзначајнијих српских културних центара. Из многих земаља света овде долазе стручњаци, истражују рукописе. Ми смо већ извршили комплетну дигитализацију наших рукописа, и не само наших – ми смо регионални центар за дигитализацију”, појаснио је епископ пакрачко-славонски.
Библиотечка и архивска грађа пакрачке књижнице, почетком ратних сукоба деведесетих склоњена и заштићена у Загребу, прецизирао је владика, враћена је 2007. године Српској православној цркви, Митрополији загребачко-љубљанској, где је била привремено смештена до новембра 2017. године. Тада је, најзад, поново дошла тамо где и припада – у Пакрац.
Данас се у посебном депоу у условима који испуњавају све светске стандарде српско књижевно и културно благо поново чува у Епископској књижници која се, коначно, након више од 80 година вратила у живот и отвара врата посетиоцима као културни и научницима као истраживачки центар без премца.
Најзначајнију српску библиотеку западно од Дрине и Дунава, другу у свету по броју раних српских рукописних и штампаних књига, србуља, а после Хиландара и Патријаршије у Београду по значају трећу библиотеку Српске православне цркве чува Владичански двор у Пакрацу. Ту је стециште и извориште културне баштине нашег народа непроцењиве вредности и незаобилазан споменик српске писмености – Епископска књижница. Ризница књижевних реликвија, уметничких драгоцености, историјских извора од изузетног значаја, између осталог, сачувала је ране штампане књиге чувеног штампара Божидара Вуковића, које је овде донео владика славонски Софроније Подгоричанин. Ту су и издања из Горажданске штампарије, међу њима и једини постојећи примерак Служебника из 1519. године. Овде је очувано и „Београдско четворојеванђеље”, прва београдска штампана књига из 1552. године. Такође, ту је и раритетно прво издање Вуковог Речника из 1818. године. Један од свега пет сачуваних примерака Новог завета у Вуковом преводу део је збирке Епископске књижнице, притом то је и једини примерак који је Вук потписао дарујући га 12. септембра 1847. године „његовој екселенцији Јосифу Рајачићу”.
Историјски извори бележе да су темељи овог храма књиге и трезора српске писмености у Пакрацу постављени још у доба Арсенија III Чарнојевића „када се у борби са унијатима не само доносило, већ и преписивало тадашње литургијско предање српскословенске редакције, првенствено у преписивачким центрима манастира Ораховица и Марча”. Сведоче и да је за „развој славонске књигохранилице” заслужан епископ Никифор Стефановић (1721–1743) који је први међу архијерејима своје књиге завештао Пакрачкој епархији „да не би пропале као оставштине његових претходника”. Значајан напредак књижнице, па и њено званично оснивање, приписују се епископу Кирилу Живковићу (1786–1807) владици који је, како је описао Радослав Грујић, „дугим путовањима по целом Балканском полуострву, и нарочито по Русији и Италији, стекао лепо образовање и смисао за виша настојања”. Епископ Кирил својим тестаментом (1804) завештао је књиге – „епископији неприкосновено дајем и остављам на пребудут”.
Најстарија књига у Епископској књижници датира из 1497. године и то су Вергилијева сабрана дела на латинском језику. Импозантна збирка чува и прва издања Русоа и Волтера, сабрана дела Жила Верна на француском, прво издање сабраних дела Фридриха Ничеа из 1901. године...
Неизмерно благо епархијске библиотеке у Пакрацу углавном је сачувано упркос томе што је двапут похарано и страдало у ратовима. За време Другог светског рата књижница је опљачкана, библиотечки фонд делом уништен, а делом однесен у Загреб. Деценијама затим драгоцености су се селиле од институције до институције да би се у Владичански двор вратиле тек у периоду од 1983. до 1985. године, у прилично лоше услове у којима је и сам двор био. Није много прошло – историја се поновила, као и одисеја књижног и уметничког богатства „славонске књигохранилице”. Епископски двор и његова књижница опљачкани су, гранатирани, девастирани у рату деведесетих. Почетком 1992. године, хрватски војници побацали су књиге из пакрачке ризнице по дворишту двора и улици. Од укупног разбацаног библиотечког фонда, под шутом ратних разарања и снегом које је ту затекао, око три четвртине успео је да спасе Иван Хити, професор из Вараждина, тада официр на дужности помоћника заповедника оперативне зоне Бјеловар. Захваљујући њему, културно наслеђе неизмерне вредности из књижнице СПЦ у Пакрацу камионима је одвезено у Националну и свеучилишну књижницу у Загребу, где је било и збринуто. Хити је због тога избачен из хрватске војске, проглашен за издајника. Речено му је да „такву особу која радије спасава уметничке књиге и културна добра, уместо да се ухвати пушке, они не требају”. Он је на то одговорио да се у рату не бори само оружјем, већ и пером и добрим делима, а да он није спасавао само српско, него светско културно благо, како је вараждински професор својевремено дочарао за наш лист.
Нешто више од 20 година након акције спасавања културног блага у Пакрацу, фебруара 2013. године, Хитију је у Патријаршији у Београду одато заслужено признање. Тадашњи патријарх српски Иринеј уручио му је једно од највиших одликовања Српске православне цркве – Орден Светог цара Константина.
Недуго потом, 2015. године, откако на трону Епархије пакрачко-славонске столује владика Јован Ћулибрк, започета је, и данас траје, капитална обнова уништаваних па и са земљом сравњених библиотека, храмова, двора – неодвојивих од Српске православне цркве, српске националне историје и културног наслеђа у западној Славонији.
У тренутку када се Епископска књижница у Владичанском двору у Пакрацу рађа из пепела, како је дочарао епископ Јован, у њој су се први пут обрели београдски гимназијалци и њихови професори из Осме и Земунске гимназије, крајем октобра прошле године. „Наша библиотека девет година је старија од императорске Државне библиотеке у Петрограду или Санкт Петербургу. Настала је у исто време кад и Британска библиотека у Лондону и библиотека у Сент Галену у Швајцарској. Ово је један од најзначајнијих српских културних центара. Из многих земаља света овде долазе стручњаци, истражују рукописе. Ми смо већ извршили комплетну дигитализацију наших рукописа, и не само наших – ми смо регионални центар за дигитализацију”, појаснио је епископ пакрачко-славонски.
Библиотечка и архивска грађа пакрачке књижнице, почетком ратних сукоба деведесетих склоњена и заштићена у Загребу, прецизирао је владика, враћена је 2007. године Српској православној цркви, Митрополији загребачко-љубљанској, где је била привремено смештена до новембра 2017. године. Тада је, најзад, поново дошла тамо где и припада – у Пакрац.
Данас се у посебном депоу у условима који испуњавају све светске стандарде српско књижевно и културно благо поново чува у Епископској књижници која се, коначно, након више од 80 година вратила у живот и отвара врата посетиоцима као културни и научницима као истраживачки центар без премца.
