Хероји – тако јавност назива љекаре и остало медицинско особље Клинике за кардиохирургију у Нишу, у Србији, који су дванаест узастопних викенда радили без плате да би елиминисали листе чекања на операције. 

Вијест да су у томе успјели гласно је одјекнула и грађани потписују иницијативе да медицинари буду награђени. У разговору за Анадолију љекари кажу да су награду већ добили - она је то што више нико неће умријети чекајући операцију.

Почетком године листа је садржавала 150 имена пацијената који су чекали свој ред да уђу у операциону салу.

“Схватили смо да имамо озбиљан проблем јер се дешавало да значајан број људи, да не кажем баш велики број људи, не дочека операцију јер је кардиохируршка листа чекања некако најосјетљивија, да не кажем најопаснија. На тој листи људи умиру”, каже директор Клинике за кардиохирургију др Драган Милић.

Операциона сала на његовој клиници није била празна стотину узастопних дана, а број операција је више него дуплиран. Од почетка године било их је 248, а у истом периоду претходне - 117.

“Све је то кренуло као иницијатива мојих млађих колега, доцента др Милана Лазаревића и асистената Владимира Стоиљковића и Александра Каменова који су, радећи те листе чекања, позивајући пацијенте, видјели да се значајан број пацијената не јави на телефон или се јави неко други, а са образложењем – знате, мој тата, моја мама, мој супруг је преминуо прије десет, петнаест, двадесет дана”, говори Милић.

Каже да је свих 130 запослених једногласно прихватило идеју младих колега јер је ријеч о тиму у ком сви “дишу као један”.

“Хтјели смо да скренемо пажњу, прије свега надлежним институцијама, да може и да постоји начин како та листа чекања може да се ријеши“, каже директор Кардиохирургије у Нишу.

Успјех његовог тима није га изненадио, али јесте велика пажња јавности која је потом услиједила.

“Да ли смо толико изгубили критеријуме да је систем вриједности некако окренут наглавачке да све мора да се мјери новцем, па чак и услуга оним пацијентима којима операција живот значи? Мислим да смо само радили свој посао и за шта смо ипак плаћени редовним платама“, говори Милић.

Себе и колеге не доживљава као хероје, како их сада многи називају.

“Једино што смо урадили другачије је то што нисмо користили викенде и те викенде, односно 24 дана, поклонили нашим пацијентима за шта нисмо били плаћени. И одједанпут толика свјетла позорнице“, каже Милић.

Појавиле су се иницијативе да љекари буду одликовани орденом за херојско дјело и награђени највишим градским признањем.

“Мислим да би та награда нама била додијељена стварно незаслужено. Захваљујемо се свима, али мислимо да нам награде не требају. Највећа награда за нас је што више немамо ниједног пацијента на листи чекања и што смо, колико наше знање и вјештина допуштају, омогућили свим пацијентима ту здравствену услугу на вријеме и што нико неће умријети чекајући оперативни захтјев“, истиче Милић.

Један од кардиохирурга који је организовао рад викендима јесте др Владимир Стоиљковић.

“Крајем прошле године смо видјели да су листе чекања доста порасле и да велики број пацијената чека и до неколико мјесеци за операцију, тако да смо дошли на идеју да повећањем броја оперативних захвата покушамо да ту листу чекања барем, колико-толико, скратимо“, говори Стоиљковић.

Организација посла без слободних дана у сложном колективу, додаје, није била тешка, а крајњи резултат свега свакако су задовољни пацијенти.

“Ја сам Драган Миленковић из Сурдулице, имам 59 година и оперисан сам, двоструки бајпас на срцу“, говори један од посљедњих пацијената са листе чекања пред полазак кући.

Мислио је да ће на операцију чекати мјесецима, међутим, телефонски позив са клинике стигао је већ послије двадесет дана.

“Па нисам очекивао тада, него тек у септембру. Било је емотивно, нисам се надао. Просто, као бинго да сам добио, живот други и сад сам супер. Ево, чекам возило да стигне по мене и идем кући“, говори Миленковић.

Код куће га чекају ћерке, неизмјерно захвалне што је њихов отац дочекао операцију која ће му продужити живот.


Анадолија / ​БХРТ