Економско чудо у Њемачкој незамисливо је без гастарбајтера, али они за то заправо никада нису добили стварно признање. Изложба у Манхајму под називом "О доласку, одласку и останку" говори о тим људима.

Ко су били мушкарци и жене који су напустили своје земље, помогли да се догоди економско чудо Западне Њемачке, а за то им се предуго придавало премало заслуга? Том питању посветио се фотограф Мирко Милер.

Између 2018. и 2021. снимио је више од 100 портрета бивших "гастарбајтера" који су дошли у Њемачку од 1955. Скупљао је предмете из њихових живота и записивао њихове приче. Много тога се сада може видјети у оквиру изложбе "О доласку, одласку и останку", коју је поставио Центар за међународно културно образовање, при Гете-институту у Манхајму.

Изложбу чине 18 огромних фото-портрета постављених на централним локацијама у том индустријском граду југозападне Њемачке, гдје данас живи више од 170 нација. Посјетиоци могу да гледају видео интервјуе с протагонистима путем мобилног телефона и QР-кода, као и у самом Гете-институту.

"Ради се о томе да људи, животне приче и судбине појединаца постану видљиви иза анонимног израза гастарбајтер", објашњава за ДW шефица пројекта Бонка фон Бредов.

Изложба јасно показује да не постоји неки типичан гастарбајтер.

Празнина послије престанка доласка радника из ДДР

Сам израз "гастарбајтер" не описује само очекивања западноњемачког друштва 50-их, 60-их, 70-их и 80-их година да ће се радници-мигранти након одређеног времена вратити у своје земље поријекла - и велика већина гастарбајтера имала је исту представу. Када је њемачка влада потписала први споразум о регрутовању радника са Италијом 1955, веома мало њих је претпостављало да ће многи остати, довести своје породице и постати пионири модерне усељеничке земље Савезне Републике Њемачке.

До тада су избјеглице из социјалистичке Источне Њемачке (ДДР) задовољавале глад за радном снагом западноњемачке индустрије. Али током педесетих, одлив на запад се смањивао, да би 1961, када је подигнут зид, потпуно престао. Насталу празнину на тржишту рада попунило је, између осталих, два милиона италијанских радника-миграната.

Од радника на фарми, до радничког савјета

Један од њих био је млади Лоренцо Анезе, радник на фарми у јужној Италији. Послије здравствених прегледа у Барију и Верони, возом преко Минхена стигао је 1958. до Бокенсдорфа код Волфсбурга. Тамо је требало да ради на фарми, са братом који је већ био у Њемачкој. Били су смјештени у поткровљу које је прокишњавало. Воду, као ни тоалет, нису имали.

Лоши животни услови били су дио свакодневице многих гастарбајтера, то изложба такође јасно показује. Па ипак, Анезе се радо сјећа својих почетака у Њемачкој - дијелом и зато што је већ другог дана упознао медицинску сестру с којом се девет година касније оженио.

Да би побјегао од тешког рада на селу, кренуо је у потрагу за новим послом.

"Мој циљ је био да почнем у Фолксвагену у Волфсбургу. Много пута сам се пријавио, али су ме увијек одбијали. Онда сам искористио трик: отишао сам 1961. у обилазак фабрике као посјетилац. Издвојио сам се од групе и отишао у персонално одјељење. Шеф одјељења се случајно појавио. Објаснио сам му своју ситуацију и он ми је једноставно рекао да могу одмах да почнем", прича Анезе.

Четири године касније изабран је у Раднички савјет, гдје је остао све до 1993.

"Био је то тежак посао, углавном због бирократије. Али изгурао сам, јер сам желио да помогнем другим људима. Знам како је то када немаш особу за контакт", присјећа се Анезе.

"Увијек сам жељела да се вратим"

"Долазак, одлазак останак - то изражава амбивалентан животни план многих гастарбајтера, који углавном није био везан за останак у Њемачкој", каже фотограф Мирко Милер.

Многи су се вратили кући. Око 500.000 од 867.000 турских радника-миграната вратило се у своју земљу до 23. новембра 1973, када је, због нафтне кризе, "заустављено регрутовање".

Помисао на повратак била је стални пратилац многих радника мигранта. Тако је било и са Шпанкињом Кармен Моранте. Кћерка из добре породице имала је 1964. само 22 године када је дошла с мужем, обичним кројачем.
"Послије двије године полако сам се прилагодила. Хтјели смо да останемо само док не будемо имали довољно новца да купимо кућу на Гренади. Али онда смо ипак остали овдје. Увијек сам жељела да се вратим, Њемачка ми једноставно не лежи", каже Моранте.

Хизир Ојмак, који је у Њемачку стигао 1972. године, каже да одлука да оде није била његова.

"Али село се окупило и одлучило да ме тамо пошаље. Имао сам тада 15 или 16 година. Зашто сам одлучио да останем овдје? Да сам се вратио у Турску, сви би ме питали: Да те нису избацили из Њемачке", каже Ојмак.

Његова прича је репрезентативна за многе друге приче радника-мигранат који су долазили, остајали или одлазили под притиском или због очекивања њихових породица или чак шире околине.

Домовина пута два

За људе као што је Хизир Ојмак, останак у Њемачкој био је уско повезан с њиховим схватањем домовине: "Једном сам о томе разговарао с нашим градоначелником Манхајма. Рекао сам му да нам срца куцају два пута: када смо у Њемачкој, она куцају за Њемачку, а кад помислимо на Турску, онда куцају за Турску. Бићу искрен, не бих желио да одустанем ни од једне, ни од друге земље. За мене су и Њемачка и Турска мој дом."

Двије домовине, два срца. Такав став према животу може се наћи у многим причама гастарбајтера које је фотографисао Милер.

"Морамо да научимо да се не ради само о одавању почасти раду тих људи, већ о схватању њих као дијела нашег друштва. Без њих, обнова и економско чудо не би били могући. А и они се веома снажно идентификују са Њемачком", сумира Бонка фон Бредов.

Име ме одаје

Два срца не куцају само у грудима Хизира Ојмака. Лоренцо Анезе такође каже: "Растрзан сам када ме питају гдје ми је домовина. У Њемачкој ми не недостаје ништа материјално, али понекад ми недостаје топлина. Људи овдје једноставно нису тако отворени и приступачни као у Италији. С времена на вријеме пожелим да људи у Њемачкој мало више прилазе једни другима. Али, упркос свему, нема говора о повратку у Италију."

А Љубица Митровић, која је са 18 година дошла са мужем из Србије, односно тада из Југославије, на то гледа овако: "Ова земља је у међувремену постала мој домовина. Али то је још увијек и Србија. Срећна сам због тога што имам двије домовине. Морам да одам признање Нијемцима, свима дају фер шансу. Свако ко жели да се укључи у друштво, успјеће у томе. Само, понекад ми је криво што се стално помиње моје мигрантско поријекло. Никад краја. Такорећи, име ме одаје."

(Независне)