Писати за дјецу узвишена је дјелатност
За портал „Семберија инфо “ говори Драгана Павловић Рибаћ која је крајем прошле године објавила своју нову књигу за дјецу. Ради се о збирци бајки „Краљ и три шешира“. Прије бајки, Павловић Рибаћ је објавила двије књиге пјесама за дјецу: „Рода без пардона“ (2020) и „Заљуби се један Васа“ (2022).
Да ли је било тешко писати у друштву које је са књигом најчешће на „Ви“?
-Искрено, ово друштво, а под тим подразумијевам одрасле, заиста, јесте са књигом на „Ви“, просто смо некако занемарили као друштво праву вриједност писане ријечи, односно књиге. Баш из тог разлога ја пишем за дјецу, а не за одрасле. Сматрам да, иако не придајемо као друштво довољно важности књигама и књижевности, ипак највише дајемо дјеци и сви се трудимо да на њима не штедимо, тако да ако допрем до дјеце и до одраслих ћу пронаћи пут.
Зашто сте се опредијелили баш за дјецу? Одакле Вам инспирација? Шта бисте вољели да постигнете својим пјесмицама и бајкама?
-Дјеца тек треба да формирају неко „будуће“ друштво, оно у којем ће живјети и радити и моја дјеца, па бих жељела да њима приближим појам читања и књиге више него одраслима. Желим да заинтересујем дјецу да читају, а одрасли ће им, свакако, испунити све жеље и купити оно што они пожеле, па нека онда бар понекад то буде књига. Инспирација су ми моја дјеца, Василије и Маријана, који су мој највећи животни дар. Свакодневно ме инспиришу својим питањима, радозналошћу и жељом да сазнају што више о свијету, па ја онда кроз бајке и пјесме покушавам да им приближим неке животне мудрости и вриједности. То исто желим да постигнем и са осталом дјецом, да схвате да колико год је некад лако постићи нешто - не значи да је то увијек и добар пут. За добре ствари треба времена, али се доброта увијек исплати.
Објавили сте три књиге. Прве двије су биле збирке пјесама за дјецу - приликом писања тих пјесама јесте ли имали некога као узор? Чују ли се Ваше пјесме у бијељанским вртићима и школама?
-Свакако, дјеца рецитују моје пјесмице. На пар школских приредби је било неколико мојих пјесмица и увијек ме одушеви како дјеца то умију да изнесу. Прве двије збирке су биле по узору на нашег пјесника Љубивоја Ршумовића, он је мени од дјетињства био узор и јако пуно његових пјесмица знам напамет. Да је више писаца за дјецу као што је Ршум, овај свијет би дефинитивно био веселије и боље мјесто. Такође, моја друга књига „Заљуби се један Васа“ објављена је у Индији и Канади са мојим преводом, и била је на промоцији на једном од најпрестижнијих сајмова на свијету, Сајму књиге у Франкфурту 2023. године.
Недавно је изашла Ваша трећа књига. Ради се о збирци бајки. Какве су Ваше бајке, какве поруке нам шаљу? Уприличили сте неколико промоција, какве су реакције публике, посебно оне најмлађе?
-Да, изашла је и трећа збирка која, сем бајки има и циклус пјесмица. Ипак, бајке су у овој трећој књизи важније. Писала сам бајке када су мојој дјеци досадиле оне познате Гримове и Андерсенове, јер су их, иако прелијепе, дјеца научила напамет, јер им ја сваку ноћ, по традицији, причам по двије. Ја сам моје бајке написала по узору на Грима и Андерсена из разлога што сматрам да добре ствари не треба мијењати, нити много модернизовати да тако кажем. Ово вријеме у којем живимо нема пуно похвалних ствари, нити дешавања и ја сматрам да је дјеци ионако суморно стално слушати неке мрачне вијести из медија, са телефона и осталих технолошких уређаја, јер то не могу избјећи. Самим тим жељела сам да побјегну у књижевност, у бајке. Иако сам се држала тих старијих бајки, идеје су нове. Шаљу нам модерне поруке, да је љепота пролазна, да остаје памет, да није добро мијењати себе зарад других и физичког изгледа, и да свако на крају пронађе своје зрно среће ако је добар и ако су му поступци праведни. Промоције су биле предивне, сале пуне публике и дјеце, како у Центру за културу у Бијељини, библиотеци ,,Филип Вишњић’’, тако и у Зворнику у ОШ „Свети Сава“. Дјеца су била препуна питања и одушевљена књигом. Они то не знају да сакрију, искрени су и без цензуре.
Какви су планови за будућност? Хоћете ли остати вјерни најмлађој публици или можемо очекивати нешто ново из Ваше књижевне радионице?
-Кад сам рекла да су дјеца искрена и без цензуре, заиста сам то и мислила. Не знају да сакрију ако им се нешто не допадне, а исто тако њихово одушевљење и радост ако им се пјесма или бајка свиди не може платити ништа на свијету. Из тог разлога, бар док су моја дјеца мала, а вјерујем и касније, дјеца ће остати моја главна публика и оно због чега се и бавим писањем. Ту публику можда моја књига наведе да чита или пише и заинтересује за књижевност, као што су мене заинтересовали многи други писци. Писање за њих представља за мене огромну сатисфакцију и има узвишен циљ, нешто што не би могла да постигнем код одраслих који су већ оформљене личности по питању књига.
Шта конкретно да урадимо како бисмо популарисали књигу код најмлађих?
-Било би јако лијепо када би сви директори школа и вртића прихватили писца који дође да промовише своју књигу и приближи је дјеци у школи. Могле би се повремено правити мини промоције, позивати неки писци и правити радионице са дјецом тако да они схвате значај књиге, упознају писце и можда у себи пронађу и таленат за писањем. То, нажалост, није могуће, јер из сопственог искуства сам доживјела и одбијање промоција у појединим школама, баш из разлога што је увијек нешто друго прече од књиге. Међутим, осим школе, сами родитељи највише утичу на то да се дјеци допадну књиге. Од прве године живота треба им приближити појам књиге, да је само виде, додирну, касније прелистају, и, наравно, да им читају бајке, приче и то мора константно да се ради. Сваки дан бар по једна басна, прича, бајка... да би дијете завољело књигу. Такође, промоције дјечијих књига би требало да се организују чешће и да се доводе дјеца, да се створи култура доласка на промоцију као и у биоскоп, позориште итд. Само на тај начин можемо промијенити нешто у друштву.
С обзиром да је сутра 8. март, шта бисте вољели поручити женама? Какве да буду, шта да сањају, чему да стреме?
-Само желим да кажем да свака од нас може постићи све што жели у животу, циљ је првенствено бити добра особа, мајка или узор дјеци у окружењу, а затим на професионалном плану дати свој максимум и онда ће и успјех доћи. Неуспјех је загарантован само ако одустанете. Желим да пожелим срећан 8. март мом узору, жени која је мене бодрила читав живот и скупљала са мном пјесмице и давала подршку од дјетињства, мојој мајци, сестрама и, наравно, свим другим женама. Будите јединствене, упорне и блистајте сваки дан, не само сутра.
Семберија инфо
Да ли је било тешко писати у друштву које је са књигом најчешће на „Ви“?
-Искрено, ово друштво, а под тим подразумијевам одрасле, заиста, јесте са књигом на „Ви“, просто смо некако занемарили као друштво праву вриједност писане ријечи, односно књиге. Баш из тог разлога ја пишем за дјецу, а не за одрасле. Сматрам да, иако не придајемо као друштво довољно важности књигама и књижевности, ипак највише дајемо дјеци и сви се трудимо да на њима не штедимо, тако да ако допрем до дјеце и до одраслих ћу пронаћи пут.
Зашто сте се опредијелили баш за дјецу? Одакле Вам инспирација? Шта бисте вољели да постигнете својим пјесмицама и бајкама?
-Дјеца тек треба да формирају неко „будуће“ друштво, оно у којем ће живјети и радити и моја дјеца, па бих жељела да њима приближим појам читања и књиге више него одраслима. Желим да заинтересујем дјецу да читају, а одрасли ће им, свакако, испунити све жеље и купити оно што они пожеле, па нека онда бар понекад то буде књига. Инспирација су ми моја дјеца, Василије и Маријана, који су мој највећи животни дар. Свакодневно ме инспиришу својим питањима, радозналошћу и жељом да сазнају што више о свијету, па ја онда кроз бајке и пјесме покушавам да им приближим неке животне мудрости и вриједности. То исто желим да постигнем и са осталом дјецом, да схвате да колико год је некад лако постићи нешто - не значи да је то увијек и добар пут. За добре ствари треба времена, али се доброта увијек исплати.
Објавили сте три књиге. Прве двије су биле збирке пјесама за дјецу - приликом писања тих пјесама јесте ли имали некога као узор? Чују ли се Ваше пјесме у бијељанским вртићима и школама?
-Свакако, дјеца рецитују моје пјесмице. На пар школских приредби је било неколико мојих пјесмица и увијек ме одушеви како дјеца то умију да изнесу. Прве двије збирке су биле по узору на нашег пјесника Љубивоја Ршумовића, он је мени од дјетињства био узор и јако пуно његових пјесмица знам напамет. Да је више писаца за дјецу као што је Ршум, овај свијет би дефинитивно био веселије и боље мјесто. Такође, моја друга књига „Заљуби се један Васа“ објављена је у Индији и Канади са мојим преводом, и била је на промоцији на једном од најпрестижнијих сајмова на свијету, Сајму књиге у Франкфурту 2023. године.
Недавно је изашла Ваша трећа књига. Ради се о збирци бајки. Какве су Ваше бајке, какве поруке нам шаљу? Уприличили сте неколико промоција, какве су реакције публике, посебно оне најмлађе?
-Да, изашла је и трећа збирка која, сем бајки има и циклус пјесмица. Ипак, бајке су у овој трећој књизи важније. Писала сам бајке када су мојој дјеци досадиле оне познате Гримове и Андерсенове, јер су их, иако прелијепе, дјеца научила напамет, јер им ја сваку ноћ, по традицији, причам по двије. Ја сам моје бајке написала по узору на Грима и Андерсена из разлога што сматрам да добре ствари не треба мијењати, нити много модернизовати да тако кажем. Ово вријеме у којем живимо нема пуно похвалних ствари, нити дешавања и ја сматрам да је дјеци ионако суморно стално слушати неке мрачне вијести из медија, са телефона и осталих технолошких уређаја, јер то не могу избјећи. Самим тим жељела сам да побјегну у књижевност, у бајке. Иако сам се држала тих старијих бајки, идеје су нове. Шаљу нам модерне поруке, да је љепота пролазна, да остаје памет, да није добро мијењати себе зарад других и физичког изгледа, и да свако на крају пронађе своје зрно среће ако је добар и ако су му поступци праведни. Промоције су биле предивне, сале пуне публике и дјеце, како у Центру за културу у Бијељини, библиотеци ,,Филип Вишњић’’, тако и у Зворнику у ОШ „Свети Сава“. Дјеца су била препуна питања и одушевљена књигом. Они то не знају да сакрију, искрени су и без цензуре.
Какви су планови за будућност? Хоћете ли остати вјерни најмлађој публици или можемо очекивати нешто ново из Ваше књижевне радионице?
-Кад сам рекла да су дјеца искрена и без цензуре, заиста сам то и мислила. Не знају да сакрију ако им се нешто не допадне, а исто тако њихово одушевљење и радост ако им се пјесма или бајка свиди не може платити ништа на свијету. Из тог разлога, бар док су моја дјеца мала, а вјерујем и касније, дјеца ће остати моја главна публика и оно због чега се и бавим писањем. Ту публику можда моја књига наведе да чита или пише и заинтересује за књижевност, као што су мене заинтересовали многи други писци. Писање за њих представља за мене огромну сатисфакцију и има узвишен циљ, нешто што не би могла да постигнем код одраслих који су већ оформљене личности по питању књига.
Шта конкретно да урадимо како бисмо популарисали књигу код најмлађих?
-Било би јако лијепо када би сви директори школа и вртића прихватили писца који дође да промовише своју књигу и приближи је дјеци у школи. Могле би се повремено правити мини промоције, позивати неки писци и правити радионице са дјецом тако да они схвате значај књиге, упознају писце и можда у себи пронађу и таленат за писањем. То, нажалост, није могуће, јер из сопственог искуства сам доживјела и одбијање промоција у појединим школама, баш из разлога што је увијек нешто друго прече од књиге. Међутим, осим школе, сами родитељи највише утичу на то да се дјеци допадну књиге. Од прве године живота треба им приближити појам књиге, да је само виде, додирну, касније прелистају, и, наравно, да им читају бајке, приче и то мора константно да се ради. Сваки дан бар по једна басна, прича, бајка... да би дијете завољело књигу. Такође, промоције дјечијих књига би требало да се организују чешће и да се доводе дјеца, да се створи култура доласка на промоцију као и у биоскоп, позориште итд. Само на тај начин можемо промијенити нешто у друштву.
С обзиром да је сутра 8. март, шта бисте вољели поручити женама? Какве да буду, шта да сањају, чему да стреме?
-Само желим да кажем да свака од нас може постићи све што жели у животу, циљ је првенствено бити добра особа, мајка или узор дјеци у окружењу, а затим на професионалном плану дати свој максимум и онда ће и успјех доћи. Неуспјех је загарантован само ако одустанете. Желим да пожелим срећан 8. март мом узору, жени која је мене бодрила читав живот и скупљала са мном пјесмице и давала подршку од дјетињства, мојој мајци, сестрама и, наравно, свим другим женама. Будите јединствене, упорне и блистајте сваки дан, не само сутра.
Семберија инфо
