ПОЉОПРИВРЕДНА И МЕДИЦИНСКА ШКОЛА БИЈЕЉИНА: НЕМЈЕРЉИВ ДОПРИНОС РАЗВОЈУ ПОЉОПРИВРЕДЕ
Ове године обиљежавамо седам деценија постојања. Јубилеј је то који свима нама може да буде само на понос. Кроз учионице наше школе прошле су хиљаде младих који су дали немјерљив допринос развоју пољопривреде, како у Семберији и региону, тако и у цијелој бившој Југославији’’, каже директор Пољопривредне и медицинске школе Зоран Деспотовић.
Пољопривредна школа у Бијељини почела је са радом 1950. године премјештањем Државне пољопривредне школе из Тузле у Бијељину, што је и логично, јер је Семберија пољопривредни крај. Био је то и одговор на све израженију потребу за развојем пољопривреде у још разрушеној земљи. Какво је то било вријеме показује и овај податак: Из Тузле су, уз оскудни инвентар, довезене и четири старе дрвене бараке, у којима је почела настава. На самом почетку, у јесен 1950. године, школа је имала 96 ученика и шест професора. У љетопису школе је забиљежено: ,,Настава у школској 1950/51. години почела је 12. септембра, па се закаснило, јер је до тог времена обављана монтажа дрвених барака за смјештај школе и интерната и пресељена је сва имовина из Тузле. Чињени су велики напори да се школа организационо среди.“
Општина је школи додијелила пет хектара земљишта за огледне парцеле, а већ сљедеће школске године испоставило се да старе бараке прокишњавају и да кроз прозоре пуше вјетар, што је често отежавало и прекидало наставу. Кровове су некако закрпили, а у прозоре су стављали сламне јастуке, да се заустави продирање хладноће. Школи је недостајало свега, па и наставника, због чега су сви они радили и у настави и у интернату. Уз то су морали надокнадити недостатак уџбеника, наставних средстава, програма за практични рад....али нико није одустајао и школа се брзо развијала.
-Већ након прве године почеле су расправе о градњи нове школске зграде, а изградња је почела 1954. године. Нова зграда, за коју је пројекат урадио архитеткта из Београда Љубиша Драгић, подизана је пуне три године. У јесен 1957. године настава је почела у новој згради површине 6.400 м2, којој су се сви дивили. Биле су ту учионице, кабинети, канцеларије...све ново, лијепо и уређено. Посебно је био импресиван велики улазни хол, са мозаиком на цијелом зиду, што до тада није виђено, и водоскоком у средини. Интернат је остао у старој згради, која је имала само два спрата, а садашњи изглед је добио 1962. године, када су дограђена још три спрата. Од те године Дом ученика био је отворен за ученике свих средњих школа и био је и остао сигурна кућа за ђаке из цијелог региона. У Дом ученика се од 1994. године смјештају и студенти, а од 2008. године ради самостално’’, прича Зоран Деспотовић о почецима школе која је врло брзо постала институција за узор.
Од оснивања, па до 1992. године у школи се ученици образују за занимања пољопривредне, ветеринарске и прехрамбене струке, а од 1992. године уводи се и здравствена струка у којој се образују медицински, фармацеутски и физиотерапеутски техничари, а повремено и акушерско-гинеколошки техничари, занимања која су тражена на тржишту рада. Увођењем ових занимања школа 1996. године мијења име у Пољопривредна и медицинска школа.
- Током седам деценија много се тога промијенило. Постали смо савременији, пратимо трендове, јер је стратешки, пољопривреда једна од најбитнијих града у нашој земљи. Услов да бисмо могли да конкуришемо земљама у региону јесте да имамо модерне и квалитетне стручњаке који се образују, управо, у нашој установи’’, каже Деспотовић.
Пракса важна као и теорија
Ова школа посвећена је и практичном дијелу наставе. Поред теоријског дијела знања који је неопходан, као добра основа за даљи рад и усавршавање ученика, наводе да је практични дио једнако битан.
-Теоријско знање може да се прошири само кроз практични рад и да особа која се школује може постати стручњак у пољопривреди само ако је поткована и практичним знањем’’, сматра директор Деспотовић, који је и некадашњи ученик ове школе.
Наиме, Зоран Деспотовић је у овој школи дуже од три деценије. Завршио је сточарски смјер 1982. године, а затим уписује Пољопривредни факултет у Новом Саду и стиче диплому инжењера пољопривреде. Године 1992. долази поново у ову школу и од тада је пуних 27 година радио као професор, а од септембра 2019. године обавља дужност директора школе.
-Оно што се у суштини промијенило од времена кад сам био ученик ове школе је то да се сада много више користи механизација, а мање физички рад, што и јесте циљ - да се ученици што боље обуче за рад на машинама и науче да у свом раду примијене савремене технологије’’, наводи Деспотовић.
Ова школа, како прецизира, у школској 2019/2020. години уписала је 68. генерацију ђака у подручју пољопривреда и прерада хране и 27. генерацију у подручју здравства. Наставу похађа 1.030 ученика распоређених у 43 одјељења. Од 107 запослених радника, 81 је наставник. Настава се изводи у девет учионица, седам кабинета, амфитетару, лабораторији за хемију, фискултирној сали, а има и веома добро опремљену библиотеку.
-Практична настава за пољопривредну и ветеринарску струку обавља се на економији која је дио школског комплекса и располаже са 104 хектара земљишта. На простору економије узгајају се кукуруз, пшеница, те рано поврће у четири пластеника. На сточарској фарми узгајају се говеда, а некада су се узгајале и свиње и овце. Практична настава за занимања прехрамбени техничар, прехрамбени прерађивач и пекар изводи се у приватним погонима за прераду поврћа, воћа, житарица, пекарама, мљекарама и посластичарницама, а од 2016. године, захваљујући учешћу у пројекту ,,Прилика плус“, и у сопственој пекари - мљекари у просторијама школе’’, наводи Деспотовић. Практична настава за фризере обавља се у бијељинским салонима и у сопственој радионици у школи, а ученици здравствене струке праксу обављају у болници ,,Свети врачеви“ и Дому здравља у Бијељини.
портал Семберија инфо (М.Решидовић)
Пољопривредна школа у Бијељини почела је са радом 1950. године премјештањем Државне пољопривредне школе из Тузле у Бијељину, што је и логично, јер је Семберија пољопривредни крај. Био је то и одговор на све израженију потребу за развојем пољопривреде у још разрушеној земљи. Какво је то било вријеме показује и овај податак: Из Тузле су, уз оскудни инвентар, довезене и четири старе дрвене бараке, у којима је почела настава. На самом почетку, у јесен 1950. године, школа је имала 96 ученика и шест професора. У љетопису школе је забиљежено: ,,Настава у школској 1950/51. години почела је 12. септембра, па се закаснило, јер је до тог времена обављана монтажа дрвених барака за смјештај школе и интерната и пресељена је сва имовина из Тузле. Чињени су велики напори да се школа организационо среди.“
Општина је школи додијелила пет хектара земљишта за огледне парцеле, а већ сљедеће школске године испоставило се да старе бараке прокишњавају и да кроз прозоре пуше вјетар, што је често отежавало и прекидало наставу. Кровове су некако закрпили, а у прозоре су стављали сламне јастуке, да се заустави продирање хладноће. Школи је недостајало свега, па и наставника, због чега су сви они радили и у настави и у интернату. Уз то су морали надокнадити недостатак уџбеника, наставних средстава, програма за практични рад....али нико није одустајао и школа се брзо развијала.
-Већ након прве године почеле су расправе о градњи нове школске зграде, а изградња је почела 1954. године. Нова зграда, за коју је пројекат урадио архитеткта из Београда Љубиша Драгић, подизана је пуне три године. У јесен 1957. године настава је почела у новој згради површине 6.400 м2, којој су се сви дивили. Биле су ту учионице, кабинети, канцеларије...све ново, лијепо и уређено. Посебно је био импресиван велики улазни хол, са мозаиком на цијелом зиду, што до тада није виђено, и водоскоком у средини. Интернат је остао у старој згради, која је имала само два спрата, а садашњи изглед је добио 1962. године, када су дограђена још три спрата. Од те године Дом ученика био је отворен за ученике свих средњих школа и био је и остао сигурна кућа за ђаке из цијелог региона. У Дом ученика се од 1994. године смјештају и студенти, а од 2008. године ради самостално’’, прича Зоран Деспотовић о почецима школе која је врло брзо постала институција за узор.
Од оснивања, па до 1992. године у школи се ученици образују за занимања пољопривредне, ветеринарске и прехрамбене струке, а од 1992. године уводи се и здравствена струка у којој се образују медицински, фармацеутски и физиотерапеутски техничари, а повремено и акушерско-гинеколошки техничари, занимања која су тражена на тржишту рада. Увођењем ових занимања школа 1996. године мијења име у Пољопривредна и медицинска школа.
- Током седам деценија много се тога промијенило. Постали смо савременији, пратимо трендове, јер је стратешки, пољопривреда једна од најбитнијих града у нашој земљи. Услов да бисмо могли да конкуришемо земљама у региону јесте да имамо модерне и квалитетне стручњаке који се образују, управо, у нашој установи’’, каже Деспотовић.
Пракса важна као и теорија
Ова школа посвећена је и практичном дијелу наставе. Поред теоријског дијела знања који је неопходан, као добра основа за даљи рад и усавршавање ученика, наводе да је практични дио једнако битан.
-Теоријско знање може да се прошири само кроз практични рад и да особа која се школује може постати стручњак у пољопривреди само ако је поткована и практичним знањем’’, сматра директор Деспотовић, који је и некадашњи ученик ове школе.
Наиме, Зоран Деспотовић је у овој школи дуже од три деценије. Завршио је сточарски смјер 1982. године, а затим уписује Пољопривредни факултет у Новом Саду и стиче диплому инжењера пољопривреде. Године 1992. долази поново у ову школу и од тада је пуних 27 година радио као професор, а од септембра 2019. године обавља дужност директора школе.
-Оно што се у суштини промијенило од времена кад сам био ученик ове школе је то да се сада много више користи механизација, а мање физички рад, што и јесте циљ - да се ученици што боље обуче за рад на машинама и науче да у свом раду примијене савремене технологије’’, наводи Деспотовић.
Ова школа, како прецизира, у школској 2019/2020. години уписала је 68. генерацију ђака у подручју пољопривреда и прерада хране и 27. генерацију у подручју здравства. Наставу похађа 1.030 ученика распоређених у 43 одјељења. Од 107 запослених радника, 81 је наставник. Настава се изводи у девет учионица, седам кабинета, амфитетару, лабораторији за хемију, фискултирној сали, а има и веома добро опремљену библиотеку.
-Практична настава за пољопривредну и ветеринарску струку обавља се на економији која је дио школског комплекса и располаже са 104 хектара земљишта. На простору економије узгајају се кукуруз, пшеница, те рано поврће у четири пластеника. На сточарској фарми узгајају се говеда, а некада су се узгајале и свиње и овце. Практична настава за занимања прехрамбени техничар, прехрамбени прерађивач и пекар изводи се у приватним погонима за прераду поврћа, воћа, житарица, пекарама, мљекарама и посластичарницама, а од 2016. године, захваљујући учешћу у пројекту ,,Прилика плус“, и у сопственој пекари - мљекари у просторијама школе’’, наводи Деспотовић. Практична настава за фризере обавља се у бијељинским салонима и у сопственој радионици у школи, а ученици здравствене струке праксу обављају у болници ,,Свети врачеви“ и Дому здравља у Бијељини.
портал Семберија инфо (М.Решидовић)
