Спасенија Јовановић, рођена 29. фебруара: Бити добар човјек, важније је од датума рођења
Шта је то што вас чини млађим, кад пунољетство славите са пуних 72 године, а 20 година по датуму рођења, на дан кад славите 80 година? То сигурно није ваш избор, али је ваш датум рођења 29. фебруар, датум који у календару постоји тек сваке четврте године. Људи рођени 29. фебруара сваке четврте године имају прилику да рођендан прославе на дан када су заиста рођени, као што то сваке године чине људи рођени у преосталих 365 дана у години.
Иако је рођена пре 80 година, могло би се рећи да, данас Бијељинка, пензионерка Спасенија (Дукић) Јовановић, има тек 20 година, јер, толико пута се дан кад је рођена, налазио у календару. Рођена је 29. фебруара 1940. године у засеоку Ђукићи код Шековића, од оца Ђорђа и мајке Цвије, а име су јој дали њени дједови. Име је добила по једној од њених бака која се звала Спаса. Имала је и два брата, Матију и Михајла.
- У периоду кад сам рођена, рођенданима се није придавало много значаја, а посебно што је период мог одрастања обиљежио Други свјетски рат. Умјесто радости одрастања и прослава рођендана, памтим дом за ратну сирочад, јер мој отац је погинуо у рату. Био је то тежак период, пун неизвјесности и страха, али живот је живот. Припреми вам сценарио какав не бисте могли ни сањати. Као да гледате епизоде серије у којима има, колико лијепих, толико и тешких доживљаја и догађаја. А ја сам их баш имала”, прича Спасенија са тугом и сјетом, али и посебном ведрином која краси лице, управо људима које живот није мазио, који су упркос недаћама преживјели, изборили се, а нису клонули духом. Трновит пут одрастања у тешким ратним и поратним годинама, није је омео у жељи да учи, да се бори, нити су је сломили духови прошлости.
- По завршетку школовања, почела сам да радим као прва службеница у рачуноводству у Шековићима, што је у том периоду била ријеткост, али и велика одговорност и обавеза. Сјећам се да сам, због недостатка кадрова, морала пјешке ићи у Власеницу, која је удаљена 20 километара, а све да бих урадила завршне рачуне. Није било лако, али све жив човјек издржи. Моја породица је и прије рата важила за вриједну и домаћинску, мајка је била образована, а била је и одборник у поратном периоду. Вјероватно сам, с обзиром на све што нам је учинио Други свјетски рат, ојачала у жељи да очувам успомену на поријекло, да покажем да се упорношћу може успјети”, каже тета Спасенија која нас још увијек може много чему добром научити.
Ред, рад и дисциплина
Кроз живот су је водили ред, рад и дисциплина, а 1964. године упознаје, тада професора Маријана Јовановића, потом се након удаје за њега, сели у Бановиће, гдје су отпочели заједнички живот. Једно другом су били потпора у свему. Заједнички живот постао је још чвршћи и бољи рођењем прве кћерке Љиљане, а неколико година касније и кћерке Наташе.
- Породица нам је увијек била на првом мјесту, без обзира на обавезе, али никад нисмо запостављаји наш допринос друштвеној заједници, његовању фамилијарних, пријатељских и комшијских односа. Тада су нам и рођендани постали важни датуми, а моји најдражи, супруг и наше кћерке, мој рођендан смо обиљежавали 28. фебруара, како не бих била у “заостатку” у односу на друге. Мени лично, датум рођења данас представља могућност да се нашалим, па сам прошле године била код доктора због проблема са кољеном. Рекао ми је, “није страшно с обзиром на године”. Па докторе, како то мислите, с обзиром на године? Мени је ове године тек 19!”, са осмјехом каже тета Спасенија и овом шалом на свој рачун показује колико ведрине још увијек има у себи, без обзира на све што је доживјела током осам деценија.
- Мој Маријан и ја смо са дјецом преселили у Тузлу 1978. године, а у том периоду је именован за финансијског директора тадашњег СИЗ-а усмјереног образовања. Ми смо радили, дјеца су расла, школовала се, све је било идилично, али дођоше деведесете године и опет рат који ме поново није поштедио губитака. На почетку рата, мој брат Матија је погинуо, а без мог Маријана смо остали у октобру 1994. године”, са сузама каже тета Спасенија и показује фотографију из априла 1994. године.
- На овој фотографији је мој Маријан са нашом првом унуком Владаном. Сликао се, као да је предосјећао шта може да се догоди, јер све то вријеме није се могло изаћи из Тузле. Сјећам се кад је рекао, “хајде Спасо да се сликамо са унуком, ко зна шта може сутра да буде. Нека остане успомена”. Нисам се сликала, а данас ми је жао због тога, јер у октобру је мој Маријан страдао у Тузли”! Рођење друге унуке Неде није доживио!”, сузним очима каже тета Спасенија и на тренутак одлута мислима у период кад се њена породица суочила са свим невољама протеклог рата.
Сјећања и фотографије
Поново је смогла снаге да се суочи са животним недаћама, да пронађе пут спаса. Да ли је управо симболика имена Спасенија везана за ову храбру, достојанствену жену, да ли је датум рођења обиљежио њен животни пут, то не знам, али знам да сам имала задовољство да је упознам и послушам шта има да каже, али и да схватим да трагање за особама које су рођене 29. фебруара, није само прича о једном датуму. То је прича о рађању, одрастању, животу, васпитању, о страдањима, о борбама, прича проткана сузама, осмијехом, тугом и сјетом, али и срећом што је ова породица данас на сигурном и у истом граду.
Остала су им сјећања и успомене на живот прије овог живота у граду гдје су свиле гнијездо под будним оком мајке Спасеније. Многе приче о животу ове породице, најбоље илуструју бројне фотографије на зиду, које су, поред њених гоблена, најљепши украс у стану. Рођендани су данас за ову породицу постали још важнији, јер су једна од прилика да евоцирају успомене, да мајка Спасенија, након безброј прочитаних књига и часописа посвећених прављењу крема и тинктура од биљака, појасни шта је добро за здравље и виталност, да се нашале, да кријући обришу сузу с лица, да с љубављу гледају једни у друге.
На сувопарно питање, шта за Вас значи што сте рођени 29. фебруара и што славите рођендан сваке четири године, добила сам одговор који дијелим са читаоцима овог текста:
“Није важан датум. То је само број. Важније од тога, да ли ћу дан рођења обиљежити сваке четврте године или сваке године 28. фебруара, је, да сваког дана у години будем човјек, да сви живимо живот као добри људи, окренути једни другима, са разумијевањем, поштовањем и љубављу”.
Семберске новине - Семберија ИНФО - О. Стјепановић
Иако је рођена пре 80 година, могло би се рећи да, данас Бијељинка, пензионерка Спасенија (Дукић) Јовановић, има тек 20 година, јер, толико пута се дан кад је рођена, налазио у календару. Рођена је 29. фебруара 1940. године у засеоку Ђукићи код Шековића, од оца Ђорђа и мајке Цвије, а име су јој дали њени дједови. Име је добила по једној од њених бака која се звала Спаса. Имала је и два брата, Матију и Михајла.
- У периоду кад сам рођена, рођенданима се није придавало много значаја, а посебно што је период мог одрастања обиљежио Други свјетски рат. Умјесто радости одрастања и прослава рођендана, памтим дом за ратну сирочад, јер мој отац је погинуо у рату. Био је то тежак период, пун неизвјесности и страха, али живот је живот. Припреми вам сценарио какав не бисте могли ни сањати. Као да гледате епизоде серије у којима има, колико лијепих, толико и тешких доживљаја и догађаја. А ја сам их баш имала”, прича Спасенија са тугом и сјетом, али и посебном ведрином која краси лице, управо људима које живот није мазио, који су упркос недаћама преживјели, изборили се, а нису клонули духом. Трновит пут одрастања у тешким ратним и поратним годинама, није је омео у жељи да учи, да се бори, нити су је сломили духови прошлости.
- По завршетку школовања, почела сам да радим као прва службеница у рачуноводству у Шековићима, што је у том периоду била ријеткост, али и велика одговорност и обавеза. Сјећам се да сам, због недостатка кадрова, морала пјешке ићи у Власеницу, која је удаљена 20 километара, а све да бих урадила завршне рачуне. Није било лако, али све жив човјек издржи. Моја породица је и прије рата важила за вриједну и домаћинску, мајка је била образована, а била је и одборник у поратном периоду. Вјероватно сам, с обзиром на све што нам је учинио Други свјетски рат, ојачала у жељи да очувам успомену на поријекло, да покажем да се упорношћу може успјети”, каже тета Спасенија која нас још увијек може много чему добром научити.
Ред, рад и дисциплина
Кроз живот су је водили ред, рад и дисциплина, а 1964. године упознаје, тада професора Маријана Јовановића, потом се након удаје за њега, сели у Бановиће, гдје су отпочели заједнички живот. Једно другом су били потпора у свему. Заједнички живот постао је још чвршћи и бољи рођењем прве кћерке Љиљане, а неколико година касније и кћерке Наташе.
- Породица нам је увијек била на првом мјесту, без обзира на обавезе, али никад нисмо запостављаји наш допринос друштвеној заједници, његовању фамилијарних, пријатељских и комшијских односа. Тада су нам и рођендани постали важни датуми, а моји најдражи, супруг и наше кћерке, мој рођендан смо обиљежавали 28. фебруара, како не бих била у “заостатку” у односу на друге. Мени лично, датум рођења данас представља могућност да се нашалим, па сам прошле године била код доктора због проблема са кољеном. Рекао ми је, “није страшно с обзиром на године”. Па докторе, како то мислите, с обзиром на године? Мени је ове године тек 19!”, са осмјехом каже тета Спасенија и овом шалом на свој рачун показује колико ведрине још увијек има у себи, без обзира на све што је доживјела током осам деценија.
- Мој Маријан и ја смо са дјецом преселили у Тузлу 1978. године, а у том периоду је именован за финансијског директора тадашњег СИЗ-а усмјереног образовања. Ми смо радили, дјеца су расла, школовала се, све је било идилично, али дођоше деведесете године и опет рат који ме поново није поштедио губитака. На почетку рата, мој брат Матија је погинуо, а без мог Маријана смо остали у октобру 1994. године”, са сузама каже тета Спасенија и показује фотографију из априла 1994. године.
- На овој фотографији је мој Маријан са нашом првом унуком Владаном. Сликао се, као да је предосјећао шта може да се догоди, јер све то вријеме није се могло изаћи из Тузле. Сјећам се кад је рекао, “хајде Спасо да се сликамо са унуком, ко зна шта може сутра да буде. Нека остане успомена”. Нисам се сликала, а данас ми је жао због тога, јер у октобру је мој Маријан страдао у Тузли”! Рођење друге унуке Неде није доживио!”, сузним очима каже тета Спасенија и на тренутак одлута мислима у период кад се њена породица суочила са свим невољама протеклог рата.
Сјећања и фотографије
Поново је смогла снаге да се суочи са животним недаћама, да пронађе пут спаса. Да ли је управо симболика имена Спасенија везана за ову храбру, достојанствену жену, да ли је датум рођења обиљежио њен животни пут, то не знам, али знам да сам имала задовољство да је упознам и послушам шта има да каже, али и да схватим да трагање за особама које су рођене 29. фебруара, није само прича о једном датуму. То је прича о рађању, одрастању, животу, васпитању, о страдањима, о борбама, прича проткана сузама, осмијехом, тугом и сјетом, али и срећом што је ова породица данас на сигурном и у истом граду.
Остала су им сјећања и успомене на живот прије овог живота у граду гдје су свиле гнијездо под будним оком мајке Спасеније. Многе приче о животу ове породице, најбоље илуструју бројне фотографије на зиду, које су, поред њених гоблена, најљепши украс у стану. Рођендани су данас за ову породицу постали још важнији, јер су једна од прилика да евоцирају успомене, да мајка Спасенија, након безброј прочитаних књига и часописа посвећених прављењу крема и тинктура од биљака, појасни шта је добро за здравље и виталност, да се нашале, да кријући обришу сузу с лица, да с љубављу гледају једни у друге.
На сувопарно питање, шта за Вас значи што сте рођени 29. фебруара и што славите рођендан сваке четири године, добила сам одговор који дијелим са читаоцима овог текста:
“Није важан датум. То је само број. Важније од тога, да ли ћу дан рођења обиљежити сваке четврте године или сваке године 28. фебруара, је, да сваког дана у години будем човјек, да сви живимо живот као добри људи, окренути једни другима, са разумијевањем, поштовањем и љубављу”.
Семберске новине - Семберија ИНФО - О. Стјепановић
