Да њене кратке приче и приповијетке вриједе, потврда су бројни пратиоци на друштвеним мрежама.

Снежани је била потврда, како каже, да њене приче ,,нешто вриједе’’, када је видјела да оно што она објави пренесу бројни портали, како овдје, тако и у окружењу.

-Оно што ја пишем су приче које говоре о неким прошлим временима, махом периоду послије Другог свјетског рата. Добар дио тих прича написала сам на основу приповиједања мог оца, који је имао тај Божији дар, да, причајући о нечему, просто човјека уведе у то вријеме и пред очима ти створи радњу догађаја о ком говори. Има ту прича и o мом дивном дјетињству које сам провела у Херцеговини и родном Калиновику. Пишем ја и о актуелним темама, нарочито о наметнутим стандардима, али кроз пародију. Посебан одјек имају моје приче у Херцеговини, јер ја пишем језиком који су користили старији житељи у то вријеме, што вјероватно и највише и привлачи моје читаоце’’, објашњава Снежана Топаловић, која каже да се писањем озбиљније почела бавити током гимназијских дана у Калиновику.

Снежанини рукописи за књигу ,,Удахнуто дјетињство’’ већ су у штампарији ,,Ас’’ у Зворнику и овај њен првенац требало би да угледа свјетлост дана већ у марту.

-У књизи је сабрано 18 прича. Генерално, ријеч је о тешким судбинама људи из прошлог времена, а махом су то очеве приче надахнуте мојим личним визијама’’, прецизира Снежана и признаје да инспирацију налази ,,свуда око нас’’.

-Некад ми навиру осјећања и то одмах пренесем у причу, а некада ми се дуго роје мисли и не могу их брзо преточити у текст’’, наглашава Снежана Топаловић.

 А један од рецензената књиге ,,Удахнуто дјетињство’’ Милован Миланко Лелек тврди да је скоро свака Снежанина прича пуна стварног животног искуства, одраз и доброг и лошег, с пуно порука, савјета и поука шта ваља, шта не ваља, шта људе чини људима, а шта нељудима, јер људи свакаквих има - одговорних и себичних, добрих и злих, паметних и недоказаних, поштених и кварних, а како аутор и рече у једној од њих:,,Људи су спремни на све. Људи су Христа разапели!“

- Многе Снежанине приче и мене враћају у дане моје младости, у Мало Поље, моје родно село, село њених родитења. Био сам нешто старији од њеног оца Јована, и добро се сјећам многих детаља из времена када су он, млађа му сестра Милица и браћа Милан и Душан остали без мајке, што је овдје у овом материјалу будуће књиге дирљиво, аутентично и вјеродостојно срочено, испричано и описано. И не само у тој причи, него у још неколико других, тешко је остати миран и прибран,а да ти око не просузи читајући потресне и тужне детаље животних стаза појединаца у тим стресним ситуацијама’’, навео је Лелек.

Како каже Милан Стојановић, други рецензент Снежаниног првенца, након првих, прочитаних, редака рукописа ове збирке прича, несвјесно се вратио у неке, давне дане, који су остали у сјећању, готово више него неки догађаји из скорашњости.

-Што због тематике, што због језика којим се ауторка служи, аутентичног времена о ком се говори, језика у коме је граматика заборављена и непотребна, језика који су сви разумјели и језика којим су сви говорили, а многим читаоцима, нарочито млађим, у неким сегментима, биће необичан, а понекад и неразумљив. Нарочито ће оне, који нису живјели у то вријеме, поготово не на селу, изненадити и указати им на много тога што нису знали, због чега не могу да разумију старије, али морају да схвате, да ништа није исто као некад. Својим причама Снежана нас је, бар на моменат, тргнула из наше свакодневне учмалости. Подсјетила нас на топлину и љубав ближњих, на несебичност и једноставност коју смо готово заборавили. Подсјетила нас је на тежину и љепоте живота, живљеног и заборављеног, тамо неког, далеко од данашње отуђености’’, оцјењује Стојановић, тврдећи да су Снежанине приче својеврстан омаж једном времену, људима тога времена, поштовању, моралу, свјесности, савјесности и одговорности.

- Ниједна њена прича није прича ради приче. Свака је, својствено стилу и начину књижевног израза аутора, својеврсна порука и поука. Читајући приче из ове збирке, читалац не може да се не запита: ,,Шта се то нама и са нама догодило? Куда је отишло поштовање и самопоштовање? Гдје нам је моралност, одговорност, људскост...? Јесмо ли постали сувише себични и само-своји? Зашто? Гдје смо се то изгубили?’’’’, пита се Милан Стојановић.

Да Снежанино приповиједање привлачи пажњу потврда су и већ пристигли позиви за гостовања у Требињу, Вишеграду, Крагујевцу и Тузли. Свакако, чим збирка прича ,,Удахнуто дјетињство’’ буде одштампана биће промовисана и у Бијељини.

портал Семберија инфо (В.Зеленовић)